Uznemirenošću protivu kletve

Većina njih je te godine i događaje u međuvremenu svesno potisnula u zaborav i to je najverovatnije i razlog zašto su Therapy? skoro iščezli iz kolektivnog sećanja, mada – ako ćemo pošteno – dobrim delom i sami snose krivicu za to jer se njihov sumoran pogled na svet (koji im je i danas zaštitni znak) nikako nije uklapao sa optimizmom koji je Srbiju preplavio tamo negde krajem 2000-e. Skoro istovremeno Therapy? su počeli da gube svoje pozicije i na globalnoj muzičkoj mapi koje su, činilo se, bile zacementirane trilogijom „Troublegum“ (1994), „Infernal Love“ (1995) i „Semi-Detached“ (1998), praćenom mejnstrim uspehom i odgovarajućim komercijalnim efektima. Najuspešniji je, naravno, bio „Troublegum“ čija je prodaja premašila milion primeraka, što je nešto manje od polovine ukupnog broja prodatih ploča i CD-ova u karijeri grupe koja je – uključujući i najnoviji „Disquiet“ – snimila i objavila četrnaest studijskih albuma.

Nakon trijumfalnog kraja devedesetih Therapy? kao da odlučuju da se svega do tad stečenog odreknu, jer se njihove aktivnosti u narednom periodu mogu okarakterisati samo kao namerno pucanje u sopstvenu nogu. Svaki novi album donosio je muzičke eksperimente i stilske zaokrete, što je oteralo fanove koji nisu mogli da dokuče šta tačno frontmen Endi Karns i ekipa žele da postignu. Ono što je evidentno je da su na umu imali jedno – udaljiti se što je moguće više od zvuka koji im je doneo planetarni uspeh, ali izgleda i preteško breme. Vrlo dobri gotički „Infernal Love“ i rok-garažni „Semi-Detached“ označili su početak promena, ali svet je želeo i čekao nastavak pank-pop-metalnog „Troublegum“-a koji se, međutim, nije pojavljivao. Na kraju, svet je digao ruke od Therapy? što je u jednom intervjuu primetio i njihov veliki fan Džejms Bredfild, pevač velških Manicsa: „Stvarno me izluđuje činjenica da je jedan takav sjajan bend izbrisan iz istorije.“

Izgleda da je svoje „nevidljivosti“ postala svesna i severnoirska trojka, pa je tokom prošlogodišnje turneje počela da izvodi „Troublegum“ u celosti, što jeste trend među bendovima u poslednje vreme, ali je ovakav postupak bio i znak da više ne žele da se odriču remek-dela koje ih je i proslavilo, i skoro potpuno uništilo. Odličan prijem na koncertima je, po svemu sudeći, konačno „slomio“ tvrdoglavog Karnsa koji je na proslavi dvadesetogodišnjice izlaska albuma najavio njegovog naslednika. „Disquiet“-u je tako, i pre nego što su Therapy? ušli u studio da ga snime, prilepljena obavezujuća etiketa koja je samo povećala pritisak na bend koji je mogao da dovede do toga da njegovi članovi – u pokušajima da dosegnu zacrtani cilj – u nekom trenutku jednostavno „prsnu“.

Jedanaest novih pesama, srećom, pokazuju da do toga nije došlo, a iako „Disquiet“ ne uspeva da dosegne visine slavnog „pretka“ svojim kvalitetom on, ipak, zavređuje pažnju slušalaca, ako ne nekih novih, a onda onih koji su „Troublegum“ voleli i koji bi stoga trebalo da su zainteresovani za razmišljanja i osećaje njegovih aktera dve decenije kasnije. Sudeći po novom albumu, njihovo emotivno stanje slično je onom iz 1994, i dalje su besni i puni animoziteta, razočarani što su upropastili i ono malo dobrih stvari koje su u životu napravili („Trust us to fuck it all up, to fuck it all up when we get near the top“ iz „Idiot Cousin“), ali i uznemireni jer su ostareli, umorni i iscrpljeni, svesni da više nemaju ni vremena ni moći da bilo šta promene („The road ahead looks shorter than the one behind“, lamentira sumornim vokalom Karns u sjajnoj, završnoj baladi „Deathstimate“).

Sem direktnom i pokatkad uznemirujućom lirikom, „Disquiet“ i muzikom i atmosferom podseća na „Troublegum“, što će reći tu su i Karnsovi britki distorzirani rok rifovi, i „epski“ refreni i savršeno precizna ritam sekcija čija je glavna pokretačka snaga bubnjar Nil Kuper. Međutim, i pored očigledno namerno napravljenih konekcija ka pesmama sa „prethodnika“ iz 1994. („Insecurity“ zvuči kao kombinacija „Trigger Inside“ i „Isolation“, „Helpless Still Lost“, pak, podseća na „Unbeliever“, itd.) i zaraznih, melodičnih kompozicija kakvih Therapy? nisu imali skoro, preovlađujući utisak je da se bend nije odrekao zvuka koji je negovao na poslednja dva albuma, kao ni odavanja počasti muzičarima koje vidi kao svoje uzore (Black Sabbath, Husker Du).

Drugim rečima, iako neki kritičari smatraju da su se ovim albumom Therapy? vratili formi, mi nismo takvog mišljenja – „Disquiet“ im je bio potreban prvenstveno da bi se jedna priča (oni bi rekli kletva) nakon dvadeset godina konačno okončala, bend (ponovo) upisao u istoriju, a onda nastavio tamo gde je pre ovog izleta u prošlost stao. Ne verujete? Sačekajte njihov sledeći album. Ili pitajte Karnsa kakve mu se ideje trenutno motaju po glavi.

Eto vam prilike za to na zaječarskoj Gitarijadi, krajem jula meseca ove godine.

Ocena: 7/10