Zavodljiva bezvučna estetika

U preko devedeset posto slučajeva, a zahvaljujući novopridošlom novcu, mladi rokeri se opredeljuju za skupe muzičke studije i poznate producente, želeći da novim pesmama – uglavnom sličnim onima koje su im omogućile „proboj“ – dodaju što više muzičkih „slojeva“, nasnimljenih udaraljki i sintisajzera, gitarskih „boja“ i procesuiranih vokala, verujući da je takva „demonstracija muzičke moći“ sama po sebi dovoljna da auditorijum ostavi oklembešenih vilica, a pozicije grupe dodatno učvrsti. Ovakva praksa najčešće ne daje bog-zna-kakve rezultate, ali je, za divno čudo, i dalje veoma prisutna (o jednom takvom slučaju pisali smo prošle sedmice), pa kada u ogromnom moru novih izvođača naletite na grupu koja se – suprotno glavnoj struji – opredelila za pojednostavljenje svog (i inače minimalističkog) izraza, tada ne možete da je ignorišete i ne posvetite joj makar malo vremena.

Junaci ovog teksta, londonski muzičari zvani The xx, karijeru su počeli 2008. kao četvorka, ali su pevačica/gitaristkinja Romi Medli Kroft, pevač/basista Oliver Sim i producent/klavijaturista Džejmi Smit nakon velikog uspeha albuma „xx“ (nagrada Merkjuri za najbolje debitantsko ostvarenje 2009) najurili šarmantnu gitaristkinju Bariju Kjureši, pravdajući to činjenicom da njeno muziciranje nije na visokom nivou, iako se ni njihove sviračke veštine nisu mogle proglasiti virtuoznim. Četrdesetominutni „xx“ doneo je interesantnu kombinaciju post-pank estetike, R&B-a i indi melodičnosti, ali ono što je oduševilo kritičare i publiku bio je svedeni pristup komponovanju i produkciji, u kojem su i pauze između muzičkih deonica – zasnovanim na prigušenim sintisajzerima, jednostavnim dvotonskim ili trotonskim gitarskim temama i tek ponegde prisutnom ritam sekcijom – ostavljale jednako snažan utisak kao i vokalni segmenti, u okviru kojih su Kroftova i Sim vešto preplitali svoje glasove. Zvuk po kome su preko noći postali prepoznatljivi okarakterisan je kao „minimalistički šaputavi pop“, idealan kao podloga za posleponoćne ispovesti voljenoj osobi ili onoj koja je na putu da to uskoro postane. Šansu koja im se ukazala The xx su ozbiljno shvatili, pa su pažnju posvetili i estetici spotova („VCR“, „Basic Space“, „Crystalised“), a onaj kojim su promovisali svoj najveći hit, „Islands“, bez sumnje spada u najbolja kratka video ostvarenja ikada snimljena.

Usledili su nastupi širom planete, na kojima su Kroftova, Sim i Smit zapanjeno slušali publiku kako horski peva njihove pesme, od reči do reči, iako one ni atmosferom ni ritmom nisu bile prilagođene koncertnim prostorima većim od klupskih, a naročito ne komunikaciji sa publikom u stilu „´ajmo sad svi ruke složno gore.“ Iskustvo koje je Smit stekao radeći kao DJ i remiksujući hitove drugih izvođača (Adele, Florence + The Machine), pomoglo im je da koncertne verzije pesama preobliče ubacivanjem semplova i dens ritmova, ali bez značajnijih promena melodijskih struktura i upečatljivih melanholičnih Kroft-Sim „natšaptavanja“. Pojava oponašanja njihovog stila od strane drugih (duet Drake-Rihanna u pesmi „Take Care“ ili album „Channel Orange“ Franka Oceana o kojem smo pisali) bila je dokaz sve većeg prisvajanja xx-estetike, pa su članovi benda shvatili da je vreme da javnost podsete ko je njen izumitelj, da ne bi „patent“ – kao i mnogo puta ranije – nezasluženo otišao u druge ruke.

U tom smislu, suočavanje sa gorepomenutom dilemom grupi nije donelo besane noći – The xx su od starta znali da svoj izraz ne smeju značajnije promeniti, ali i da novim albumom moraju napraviti nekakav iskorak. Zato odluka da pesme koje će naći svoje mesto na „Coexist“-u budu plod kombinacije dva pristupa – ozbiljnijeg rada na lirici i dodatnog „osiromašenja“ zvučne slike (koju na mnogim mestima na albumu grade samo vokali i jednostavni programirani ritmovi) – ne iznenađuje previše, jer su i kao ličnosti i kao autori članovi The xx u međuvremenu sazreli, a njihov talenat za stvaranje sjajne (bezvučne) atmosfere poznat je još od 2009. Evidentno je da stihovi na „Coexist“-u nisu tako melodramatični i „plitki“ kao što su bili na prethodniku, pa je utisak da su oni rezultat stečenih iskustava, a ne – kao ranije – izmišljenih životnih prilika u kojima se, na primer, emotivne veze prekidaju i gde dojučerašnji ljubavnici jedno drugom zauvek okreću leđa. Tako se uvodna „Angels“, i pored melanholije koja izbija iz glasa Kroftove, može proglasiti čak radosnom pesmom (uzimajući u obzir kako bi u xx estetici radost trebalo da zvuči), jer se bavi osećanjima dvoje zaljubljenih („If someone believed me, They would be as in love with you as I am, They would be in love, love, love“) i spremnošću da se sa voljenom osobom ostane „i do kraja sveta“ („And the end is unknown, But I think I’m ready, As long as you’re with me“).

Kao i na „xx“-u, pesme na „Coexist“-u zavode već na prvo slušanje, možda i zato što podsećaju na kratke, još neobrađene vinjete koje se, pak, sjajno dopunjuju i međusobno nadovezuju („Reunion“, recimo, gotovo neprimetno prelazi u „Sunset“, na koju se, zatim, prirodno naslanja „Missing“, itd), pa ih je – kao i dobar bakrorez – potrebno posmatrati sa izvesne distance, da bi se dobila realnija procena vrednosti celine koju zajedno čine. Neke od njih („Chained“, „Try“, „Tides“) će svoj život sigurno imati i van albuma, kako zbog nešto bržih ritmova i većeg prisustva perkusija i basova, tako i zbog činjenice da glasovi Kroftove i Sima ponekad veoma podsećaju na Trikija i Martinu Topli Bird, a ponekad stvaraju upečatljivu atmosferu koju nismo iskusili još od saradnje Massive Attack sa Trejsi Torn u fenomenalnoj pesmi „Protection“.

A to su već veliki komplimenti za ove mlade ljude i dovoljno dobri argumenti da im i vi pružite šansu da nađu mesto u vašim srcima i vašim glavama. Ako već nisu tamo.

Ocena: 8/10