Zavodljivi bluz-rok kokteli

U nameri da potkrepi tvrdnju o pretnjama koje joj je Vajt navodno upućivao, Karen je sudu dostavila prepisku sa mužem iz koje smo, između ostalih pikanterija, saznali i da on ne podnosi pevača i gitaristu The Black Keys (BK) Dena Auerbacha i da, čak, ni ime ne želi da mu izgovori (u mejlovima ga je najčešće zvao „that asshole“).

Povod pominjanja mrskog kolege bila je činjenica da je Karen nameravala da decu upiše u istu školu koju je pohađala i Auerbachova kćerka, pa se Vajt uplašio da će ovaj „dobiti dodatni razlog da me prati okolo, imitira i pokušava da se ubaci u moj život“. Na ove reči Auerbach je uzvratio izjavom da je Džeka sreo jednom „u prolazu“, ali mu je sigurno bilo drago kad je saznao koliko se ovaj nervira što su „crni ključevi“ od „belih štrafti“ preuzeli titulu najvećeg „bassless“ benda na svetu. Mada, i površna analiza do sada izašlih BK albuma (računajući i „Turn Blue“ ima ih osam) otkriva da se za prva četiri može reći da su bila inspirisana i sirovim zvukom dua WS, ali od početka saradnje sa producentom Brajanom Bartonom (album „Attack & Release“ iz 2008) Auerbach i bubnjar Karni su značajno proširili svoj muzički univerzum i spektar korišćenih instrumenata, što je rezultiralo osvajanjem brojnih Gremi nagrada i rasprodanim koncertnim arenama širom planete.

Prethodni album „El Camino“ doneo je bendu veliki komercijalni uspeh, pa su BK odlučili da se i na nasledniku „Turn Blue“ drže slične formule: malo pejdžovske akustike, bonamovskih bubnjeva i kleptonovskih solaža (uvodna „Weight Of Love“), malo južnjačkog roka („Gotta Get Away“), malo bobdidlijevskih ritmova („It's Up To You Now“) i arkadfajerovske elektro melanholije („Turn Blue“), uz primese evrodiska(!) i krautroka („Fever“, „Bullet In The Brain“) i jolatengo-makartnijevske psiho-romantike („In Our Prime“). I, naravno, sve to začinjeno filigrantski preciznom Bartonovom produkcijom koja je daleko od minimalističke: tako se, na primer, u morikoneovski epskoj „In Time“ (ličnom favoritu potpisnika ovog teksta) mogu čuti i bas gitara i klavir, sintisajzeri, dve električne gitare, duvačka i gudačka sekcija, a u zaraznom gospel refrenu i brojni muško-ženski prateći vokali. Njoj je atmosferom vrlo slična „Year In Review“, dok se psihodelična balada „Waiting On Words“ i sentimentalna „10 Lovers“ najviše približavaju „ogoljenom“ zvuku koji je nekada bio zaštitni znak benda. Ali, da ne bude zabune, samo približavaju.

Iako, iz svega rečenog, čitalac može izvući zaključak da ako već svaka pesma liči na nešto (tj. asocira na nekog izvođača) onda mora biti da album ne liči ni na šta, to jednostavno nije tačno: kao i mnogo puta do sada, BK su pokazali divljenja vrednu sposobnost spravljanja pitkih i zavodljivih bluz-rok koktela čiji su sastojci dobro poznati i svima dostupni, ali koje, izgleda, samo oni znaju da smešaju u pravoj razmeri. Uz to, i na „Turn Blue“ svaka melodija nosi osoben pečat benda (Auerbachova interpretacija plus Karnijeva dinamika), pa je nemoguće – kada bilo koju od njih čujete negde – pomisliti da je izvodi neko drugi, a ne dvojac iz Ohaja.

„Turn Blue“ je, dakle, još jedan dobar album u nizu, sa velikim izgledima da nadmaši prethodnika i tako izazove novi izliv žuči kod mister Vajta, a šta o Džeku misli Auerbach možda ćemo saznati od njegove žene – ni oni više nisu zajedno. Što, opet, može da znači da je Vajt potpuno u pravu: nije li i ovaj razvod dokaz da ga Auerbach u svemu kopira?

Ocena: 8/10