Ludovic Navarre, genije koji stoji iza svima poznatog imena St Germain, inovator je muzike, tiha pop zvezda sa milionima prodatih ploča, i kompozitor čija je vizija promenila tokove popularne kulture tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih. Njegov veliki koncertni povratak na muzičku scenu, sa prvim nastupom posle tačno 10 godina, desiće se večeras (ponedeljak, 2. novembar) u Beogradu, u Belexpo centru. Navare nastupa sa internacionalnom družinom saradnika i muzičkih prijatelja, promovišući svoj ovogodišnji ekskluzivni istoimeni album sa afričkim muzičarima. Ne propustite!
Koju ste ploču prvu kupili? Koju ste muziku slušali tokom osamdesetih?
– Prvi album koji sam kupio bio je „Exodus“ Boba Marlija. Oduvek slušam blues, soul, rhythm & blues, jazz i salsu. Moja omiljena muzika je starinski bluz takvih umetnika kao što su Džon Li Huker, Lajtnin Hopkins, Soni Teri i Brauni MekGi. Volim te glasove, način na koji ti ljudi sviraju gitaru – već sam iskoristio sempl Lajtnin Hopkinsa 1994. u pesmi „Alabama Blues“, koja je recimo u Engleskoj bila veliki uspeh.
Da li je vaša porodica bila muzička, ili su ulica i ambijent u kojem ste odrastali bili presudni za vaše muzičko opredeljenje?
– Moja porodica se bavi uređenjem enterijera, odnosno unutrašnjim dizajnom. A ja sam voleo da se bavim jedrenjem na dasci, i to dosta dugo, između moje šeste i petnaeste godine… ali je jedna nesreća i povreda koju sam doživeo tom prilikom stopirala svaku dalju mogućnost da postanem profesionalac u toj oblasti. Morao sam da obustavim svako bavljenje sportom, jer sam bio skoro nepokretan par godina – tad sam počeo da se interesujem za kompjutere i da učim kako da se služim njima.
Šta je ono što krasi Francusku i Pariz devedesetih u vašim uspomenama, a što je presudilo da počnete da pravite svoju muziku?
– Još uvek sam dobar prijatelj sa ekipom iz devedesetih, kao što su DJ Deep i Alex from Tokyo, iz tog slavnog perioda kad smo stvarali zvuk kog su nazvali „French Touch“. Zapravo, taj izraz se prvi put pojavio na jakni koju je iz promotivnih razloga napravila francuska izdavačka kuća „F communication“, a ona je izdavala skoro sve što je bilo tom žanru. Na njoj je pisalo: „Mi dajemo 'Francuski Dodir' houseu“. Ali ja nikad nisam bio previše deo elektronske plesne klupske scene, samo par puta sam nastupao kao DJ, nisam ni radio mnogo remiksa za druge. Zato sam prvi krenuo da nastupam uživo i idem na turneje, još 1995, sa tri muzičara na sceni.
Kako ste se osećali kad je vaš prvi album „Boulevard“ ugledao svetlo dana? Šta se promenilo sa izlaskom ovog legendarnog albuma?
– Pre nego što sam napravio album „Boulevard“, svi moji aliasi su bili odabrani tako da odgovaraju različitim muzičkim stilovima kojima sam se bavio u mojim najranijim radovima. Odabrao sam ime St Germain kao ono koje ide uz 'deep house' zvuk, i na kraju je ispalo da mi ta vrsta muzike više leži nego bilo koja druga. Taj naziv inače potiče od dela grada Pariza u kome sam tad živeo – kad sam video kako ono dobro odzvanja u Engleskoj, gde su me zasuli toplom dobrodošlicom i nagradama u vreme kad je elektronska muzika doživljavala veliki uspon, bio sam ohrabren da nastavim u tom smeru.
Kako sada gledate na album „Tourist“ i njegov globalni uspeh?
– „Boulevard“ je za mene otvorio vrata 1995. u mnogim zemljama, ali pre svega na 'deep house' sceni u Engleskoj i SAD, dok je „Tourist“ izdala kuća Blue Note, legendarno povezana sa džez scenom. Ovo izdanje mi je donelo mnogo nastupa na džez festivalima i priliku da upoznam sasvim drugačiju publiku. Na čuvenoj turneji posle tog albuma, imao sam priliku da doživim da mi se na sceni pridruže takve veličine kao što su Herbi Henkok, Monti Aleksander, Ernest Ranglin i posebno Klod Nugaro, veliki džez pevač i pesnik iz Francuske. Ovi legendarni džez stvaraoci su svi bili stvarno otvorenog uma, spremni da probaju neke nove stvari.
Kako je došlo do višegodišnjeg povlačenja sa scene posle toga?
– Od 2000. do 2002. sam uradio više od 250 koncerata u salama i na festivalima širom sveta. Posle toga sam jednostavno morao da uzmem odmor od muzike. Godine 2004. sam stigao još da produciram album „Memento“ za Soel, trubača koji je svirao na albumima „Boulevard“ i „Tourist“, kao i na velikoj svetskoj turneji. Pre tačno deset godina – 2005, imao sam svoj poslednji koncert, i to u Pekingu, kog je organizovao poznati avangardni francuski festival „Les Transmusicales“. Od 2006. pripremam novi album, koji je upravo izašao.
Šta ste zatekli kad ste se vratili, kako vam izgleda savremena muzička scena?
– Moja svetska turneja počinje danas, u Beogradu, u Srbiji… a ja radim i dalje sa istim koncertnim agentom kao i 1999. Volim da verujem ljudima. Ne znam tačno šta se ovog časa dešava na sceni, jer smo u poslednjem periodu intenzivno probali preko dana, a noći sam provodio u studiju, nisam išao da gledam druge koncerte uopšte.
Da li mislite da će neki novi klinac da se zainteresuje za neke od vaših heroja, poput Majlsa Dejvisa, Lajtnin' Hopkinsa, Boba Marlija, i da se nadahne za neku svoju muziku koja tek treba da dođe?
– Mislim da mladi ljudi već pokušavaju da miksuju glasove afričkih i afroameričkih pevača u elektronskoj plesnoj muzici. Moraju da budu radoznali i da istražuju sami za sebe, da sami nađu svoju „boju“ u zvuku, i moraju mnooogo da rade.
Da li vas je takvo vaše istraživanje korena muzike odvelo u Afriku, odnosno Mali, na ovom najnovijem albumu?
– Tražio sam zvuk koji dolazi sa prapočetaka. Tako sam na internetu otkrio Hunterse i njihove pesme iz Malija. Oni su kao sveštenici koji pevaju u hipnotičkim 'loopovima'. Dva pevača iz ove porodice se pojavljuju na mom novom albumu: Adama Kulibali u pesmi „Family Tree“, i Zumana Tereta, fantastičan glas i virtuoz na instrumentu so kou (mala violina – prim aut.) u „How Dare You“ – njega posebno smatraju jednim od najvećih majstora na violini iz Malija.
Kako ti stari instrumenti idu sa modernim tehnologijama i električnim gitarama? Šta je poruka ploče „St Germain“?
– Nisam hteo da se ponavljam – posle „Tourist“ odmah sam počeo da se bavim istraživanjem afričke muzike. Snimanja za album „St Germain“ počela su još 2011. Nas je osmoro muzičara na sceni, a instrumenti su: kora, n'goni, gitara, bas, klavijature, saksofon i udaraljke. Moja uloga u svemu tome negde je između dirigenta i kompozitora. Dakle, ja pomažem muzičarima da se prilagode elektronskom ambijentu i počnu da daju maksimum od sebe u takvom muzičkom okviru, ne odstupajući od svojih tradicionalnih instrumenata i zvuka koji oni donose. Nadam se da će se publici dopasti koncerti!
Budućnost je nepoznata
* Kako će izgledati muzičko tržište u budućnosti?
– Nemam pojma. S jedne strane, mnogo je važnije snimati bez odlazaka u studio, zbog svega što su sa sobom donele nove tehnologije. Sa druge strane, odjednom se vratila velika ljubav za topli zvuk koji sa sobom donose vinilne ploče. Tako da se zaista ne zna šta će biti u budućnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
