Filis Doroti Džejms Vajt je živela skoro sto godina, od 1920. do 2014. Za to ime sigurno niste čuli, ali verovatno jeste za njeno književno ime – P. D. Džejms.
Uvrežena je predrasuda da su knjige s političkom, društvenom ili nacionalnom tematikom automatski bolja i vrednija ostvarenja od naučne fantastike, detektivske i špijunske proze ili književnosti za decu.
Istina glasi: nekad jesu, nekad nisu, a to ne zavisi od književne vrste ili teme, već od estetske vrednosti pojedinačnih knjiga.
Detektivski romani P.D. Džejms svedoče protiv takvih predrasuda, kao i opusi Stanislava Lema i Džona le Karea.
Prvo književno delo P.D. Džejms je objavila tek kada je imala četrdeset dve godine.
Želela je da postane pisac još dok je bila učenica, ali su i njena majka i kasnije njen suprug patili od mentalnih problema, te je bila prinuđena da napusti školu i da zarađuje za porodicu.
Kasni početak je nadoknadila pišući skoro pola veka nakon prvenca.
Napisala je devetnaest romana, a u četrnaest glavni junak je Adam Dalgliš, inspektor Skotland jarda.
Počinjeno je ubistvo, te on i njegov tim pokušavaju da slučaj reše, a u međuvremenu će se dogoditi još neki zločin.
U Srbiji su prevedene samo dve njene knjige: „Prekrijte joj lice“ i „Ubistveni um“.
To su joj prva dva romana, pa imam utisak da je Laguna nameravala da je objavljuje po hronološkom redu, ali već petnaest godina nema prevoda trećeg.
Ako su opravdano nezadovoljni ovim brojem, srpski čitaoci mogu da potraže pomoć u Hrvatskoj.
Koliko je meni poznato, tamo je prevedeno bar osam njenih romana.
Iako su neke znatno bolje od ostalih, sve njene knjige dele mnoge kvalitete.
Jezik i stil su uvek sjajni.
Rečenica je sigurna, razuđena, bogata slikama i značenjima.
Autorka detaljno opisuje sve likove, svaku prostoriju u koju junaci stupe, kao i onog ko ih tamo dočeka.
Uloga tih opisa nije samo da nam dočaraju scenu već i da stvore atmosferu koja prožima likove i fabulu.
Ubistva nisu veliko iznenađenje u sumornom svetu psihijatrijske klinike ili izdavačke kuće koja propada.
Pritom, autorka ne oseća potrebu da žuri, jer je već na početku stvoren suspens: upravo je počinjen zločin, ili je jasno da će biti počinjen, te je čitalac ulovljen.
Karakterizacija likova je, takođe, uvek bogata (začudo, Dalgliš je jedan od slabije razvijenih likova).
U jednom intervjuu P.D. Džejms je rekla kako je razvoj likova u srcu njenih knjiga.
„Suština onog što radim jeste istraživanje ljudske prirode pod napetošću zbog istrage za ubistvo. Takva istraga ruši sve zidove privatnosti koje podižemo oko sebe i pokazuje kakvi zaista jesmo.“
Romani su vezani za britansko društvo, ali istovremeno govore o univerzalnim temama: porodičnim odnosima, gramzivosti, uceni i osveti, gresima skrivenim u dalekoj prošlosti…
Romane povezuje i zatvoren krug osumnjičenih; to je podvrsta detektivskog romana u kojoj su svi osumnjičeni povezani i sa žrtvom i s mestom dešavanja, svi su imali motivaciju i priliku da počine zločin, a detektiv mora da otkrije ko je od njih ubica.
Agata Kristi je često koristila taj obrazac – recimo, „Deset malih crnaca“ i „Ubistvo u Orijent ekspresu“ – a P.D. Džejms skoro uvek.
Scene za njene romane su: seoska kuća, zatim bolnica, institucija za hendikepirane, laboratorija, nuklearna centrala, sud, manastir, ostrvo…
Šta onda razdvaja njene knjige po kvalitetu?
Uverljivost završetka.
To je čest problem u detektivskim romanima.
Pisci stvore dobar i komplikovan zaplet, koji onda iziskuje odličan rasplet, ali njega nema.
To zna da se desi i ovoj autorki.
Povremeno se pokaže da nije čudno što nisam mogao da pogodim ko je krivac, jer motivacija za njegove zločine nije ubedljiva.
Rasplet nije nemoguć, ali očekivao sam da će biti uverljiviji.
Takođe, zatvoren krug osumnjičenih ponekad postane monoton okvir.
U nekim njenim romanima završetak je, takođe, odličan.
Mislim da su ova četiri najbolji izbor: Shroud for a Nightingale (1971), Original Sin (1994), A Certain Justice (1997) i Death in Holy Orders (2001).
Kod nas nije preveden nijedan od ovih romana, a u Hrvatskoj je izašao samo jedan, i pored velikog broja tamošnjih prevoda.
Ako su ovi iz nekog razloga nedostupni, evo još dva predloga: The Black Tower (1975) i Devices and Desires (1989).
S druge strane, izdavačima i čitaocima savetujem da izbegnu sledeće romane: Cover Her Face (1962), A Taste for Death (1986), The Murder Room (2003) i The Private Patient (2008).
P.D. Džejms je objavila i dve zbirke pripovedaka: Sleep No More i The Mistletoe Murder.
Preporučujem ovu prvu.
Kad već pominjem Agatu Kristi, dodaću da mi njena slava nije jasna.
Istina, napisala je nekoliko odličnih romana, ali većina su izveštačeni, puni neverovatnih konstrukcija.
Ipak, od nje su prevedene desetine knjiga, a od boljeg pisca detektivskih romana, P.D. Džejms, samo dve.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
