Skriveni Bog novoga sveta

i, svakako, nešto je falilo u tom kabinetu i slušaonici, kakav kumir i totem, ili makar Deus absconditus, mada su svi govorili povišenim tonom neka velika imena i pojmove, i mada je naš profa marskizma jednom uskliktao Srbin sam Srbin, i kad to čujem dođe mi da poletim!, dok smo mi samo čekali kad će skočiti ili sleteti na katedru, videvši već kako mu iz plećki rastu krila, i kresta se pomalja iz njegove gnezdaste ćube.

U potrazi za skrivenim Bogom, mi bismo snimali studentske vežbe i ispitne filmove, po dorćolskim budžacima glumatajući, statirajući, držeći pecaljke i reflektore, dopisujući dijaloge i vatajući zjale, ponavljajući iste replike i radnje, ista ćutanja, zamuckivanja i pevušenja čitava bogovetna prepodneva do iznemoglosti, sve dok ne bismo kupili par poštenih kadrova i sekvenci verujući da ćemo okotiti sve same andaluzijske pse, i ne opažajaući u prvi mah da nam u pozadini, u drugom i trećem planu kadra, nešto neplanirano iskrsava: pohabani neki rumunski profesori što su na gajbicama prodavali rasparene komplete šoljica za kafu sa cvetnim dezenima, kao i žuti ljudi sa Jangcengjanga što bi se klanjali nudeći nam plastične rešoe na plin, one koji vam lako mogu otkriti šta je prava sreća ako stignete da ih, čim počnu da se dime, hitnete kroz prozor koji sekund pre no što eksplodiraju; a zatim i invalidi neki koji bi pričali samo kssst-ksst! i bzzz-bzzzz, burazzzeru! muljajući ispod tezgi kašikare, nagazne mine i “paštete“, tetejce i mauzere, a i noževe i bajonete raznovrsnog dejstva i efekta, sve u cilju savladavanja žive sile; da bismo jednog jutra baš na Železničkoj stanici, kao dekor svoje srceparajuće ispitne almodrame, slučajno uslikali i buljuk pijanih regruta koje ispraćaju na slavonsko ratište, dok oni vitlaju pletenim balonima šljivovice pevajući nije mala, nije mala, triput ratovala… i bacaju pegle posrćući, padajući na tračnice, pred lokomotive JNA što im klize u susret.

Ali nama blatni izbljuvani slavonski vlakovi nisu ni trebali više da nas raspamete, jer bismo po kućnim žurkama, radio-Milevom oglašavanim, već plivali u delirijumu od alkohola, vutre i šita iz kojih su džikljale nakazne stabljike, listovi i cvetovi naše raspuštene uobrazilje, životinjskih strahova i neiživljene pohote, naših ćaknutih mesijanskih ideja i i umišljenih tripova o neshvaćenoj vlastitoj genijalnosti; svaki put ti listovi bi sve umilnije šuštali, cvetovi sve pomamnije pojali, i dok je većina nas gutala ili inhalirala droge koje su zvali sintetičkim, ne bi li se bar na par sati dočepala obale ustrojene po drugom ritmu i melodiji, oslikane neviđenim tonovima i bojama, ispisane hijeroglifama neznanim pismu jave koje smo ovde sricali – dotle je manjina nas izbegavala ove tablete i isparenja, sve u paničnom strahu da će nam se u snošaju sa himerama instant-rajeva ionako krhko zdanje našeg Ja načisto raspasti, na deliće rasuti i razmrviti, te bismo zato opsesivno odlazili na Institut za mentalno zdravlje na praksu svojih drugova sa psihologije gde smo slušali ispovesti paranoidnih šizofreničara što bi, poput pauka, tako filigranski pleli savršene mreže paralelnih realnosti, sumanute sisteme svetske politike i našeg životno povesnog rasula – da smo u njima nazirali neostvarene ali posve zaokružene projekcije nas samih.

A po štekovanim, izolir-trakom krpljenim sobama studentskih domova posmatrali smo unezverena lica, slušali nepojamne priče onih što su se s fronta vratili, još sinoć izvlačeći mrtve drugove s položaja, gledajući ugljenisana tela bez pola glave, da bi se danas preneraženi sudarali sa zagrljenim parovima na Terazijama, sa muzikom koja je iz “Kasine“treštala; a nakon toga bismo dreždali dugo u sklonišnom mraku bioskopa, prvi put gledajući filmove koji su se zvali Kad jaganjci utihnu, Čovek ujeo psa, Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik – kao komentare i fusnote uz prenose rata, uveravajući se u čudesne potencijale pasmine iz koje smo potekli.

I to je bio neki nadrealizam in vivo, kao i kad bismo, vraćajući se lelujavi ranim svitanjima sa onih deliričnih žurki, sretali kilometarske redove za ulje i maslac, za brašno i ukradenu deviznu štednju, pored kojih bi prilike u šuškavcima nasred ulice valjale kantice sa benzinom, a druge mrmljale, mrrke-mrrke, kppjem-prrdjem; ili kad bismo o praznicima osmatrali prave gospođe i gospodu kako se u fucnutim bundama laktaju, rvu i grebu u redu za vekne svežeg hleba i okrajke božićne česnice, baš ispred vodoskoka na Česmi koji je slavio i pozdravljao namernike – i mogli smo biti jedino ushićeni tada, i samo tada, jer smo sa dvaes dve u pameti nosili žive slike kakve niko u ujedinjenoj Evropi nije mogao ni zamisliti.

Mi smo prvi put osetili teške mirise tamjana, sveća i mokre zemlje što se survava u grob dobujući po sanduku, smušeno spetljani, ne znajući kako da izjavimo saučešće majkama, očevima dvoje svojih kolega što su umrli bez povoda i oproštaja, u danima kad su se tek prve ratne čarke valjale ka krvoproliću na zapadu naše zemlje; da bismo, ubrzo potom, upili iskustvo, stekli rutinu u pogrebnom mimohodu i paljenju sveća, stisku ruke i izjavama sućuti, čim su krenuli ekspresno stizati lesovi naše školske bratije, žestokih komšija, znane i neznane rodbine naše, pale na ratištima, pokošene u mafijaškim obračunima, ispraćane počasnim plotunima gardista i vijorenjem trobojke sa petokrakom ili nasumičnim pucanjem u nebo tronutih ćelavaca sa zlatnim kajlama oko vrata – dok smo mi bez reči zebli od daha košave što nam je zviždala kroz pluća i kroz kosti, iste one grobljanske košave koja će duvati jednom kada u raku budu spuštali naše najbliže, a nas budu sustizale slike njihovih zaleđenih, već potamnelih lica što su nam ih skupa sa zgrčenim, nespretno odevenim telima dovezli na identifikaciju u negrejanim suterenima nekih bolnica gde ćemo ipak stići da se zapitamo: hoće li naša lica isto ovako izgledati kada nas neko blizak bude identifikovao, da li će tada biti neko posle kada će nam Skriveni, makar u mutnom ogledalu, otkriti sebe, dati nam da shvatimo zašto smo bili tu?

U sitnim noćnim satima manjina nas privodila je na gajbe rasne lepotice, dok bi većina nas dovlačila padavičave lujke, bubuljičave šišarke – i osluškujući kako se iz susednih soba razležu soptanja i mrmljanja sirotih naših roditelja, što su se u snu rvali sa stoglavim nemanima inflacije, gladi, konfiskacije, mobilizacije… – ljubili bismo ih u mraku po napupelim grudima, pokušavali da im svučemo gaćice, na šta bi one energično šaptale, Nemoj sad, pile, dole je Kosovo polje!, ali mi smo nastavljali junački, stupajući poljem Kosovom skroz okrvavljeni i oznojani kao prasci, dok bi napolju već zaljubljeno kreštale prve svrake, a razulareni povratnici iz predgrađa se oglašavali rafalima iz heklera, najavljujući praskozorje, dan sedamsto i neki pod sankcijama UN-a, najtežim u savremenoj istoriji.

Nedeljama i mesecima mi smo demonstrirali protiv diktatorskog režima po kiši, snegu i lapavici, vrišteći, gađajući omražene medijske kuće sve dok ne bi požutele od žumanaca koja se sa njih slivahu… po ciči zimi izvodili bismo performanse ispred oklopnih kordona milicije, lica namazanih u indijanske ili karioka-boje, ili bismo tu, po ulicama i trgovima, ispod balkona pobunjenih bakica što su danonoćno pravile koncerte za šerpe i pištaljke, igrali svoje ludake i opatice, jelke kod Ivanovih, najbolje od avangarde odigrali smo tu, skačući na poledici satima, izvikujući replike slavnih morfinista i samoubica samo da se zgrejemo, a ubrzo zatim bežali bismo glavom bez obzira od suzavca, pendreka i potkovanih čizama ljutih oklopnika, i viđali smo kasnije sebe s leđa kako raščupani ulećemo u neke haustore i zadimljene ilegalace, ali ti snimci bili su samo na jednom od bezbroj kanala naše stvarnosti; uopšte rečeno, ne samo strah i paniku, mi smo osećali intenzivno sve, samo nismo stizali da reagujemo, da se isplačemo i zacenimo od smeha, jer neko je stalno menjao kanale: na jednom, gledali bismo vojnike sa šahovnicom na rukavima kako šmrkovima i deterdžentom peru auto-put od lokvi krvi, i rekli su nam da je to krv naših sunarodnika, onih koji nisu uspeli da pobegnu, ali preko tog snimka već je išla priča uglednog kriminalca što je uživao da sačmarom tera tajkunčiće da puzeći laju po svojim baštama, cvile i glođu kosti, pa i to se odmah utapalo u ritam i skandiranje Ro-di-ćeš mu si-na, kra-lja ko-ka-ina, i ro-di-ćeš mu decu hladnu kao leeed, o mamma!

I dok nijedan avion sa Surčina ka svetu nije mogao poleteti, mi bismo slavili rođendane, krsne slave, srpske i nesrpske nove godine, božiće i vaskrse, jubilarna primirja, ranjavanja i poštede, privremena i trajna oslobođenja od vojne službe uz domaće vino i rakiju iz burića u komšiluku, iz kojih bi se mesec kasnije neke porodice trovale i oslepljivale; uz svetlo sveća i struju što je stalno nestajala i opet dolazila kao neprekidni lajt-šou, uz podivljale komšije koje bi jogunasto dugo lupale o zidove, vrata, plafone i cevi, i milicijske patrole što bi lajale sa ulica na nas, ali sve je to bilo regularno i jedino moguće, i skriveni Bog novoga sveta kao da nam je prvi put stao slati šifrovane signale i međugalaktičke kriptograme, pored svojih savršeno rečitih ćutanja.

I to je bilo dovoljno.

(Odlomak iz rukopisa)