NOVOGODIŠNJI INTERVJU Slaven Došlo: Kultura ne deluje kao da je deo politike koja vodi ovo društvo

U velikom novogodišnjem intervjuu za Danas, Slaven Došlo govori bez ulepšavanja – o glumi kao unutrašnjem jeziku, o društvenom rascepu u kojem živimo i o potrebi da se, uprkos svemu, sačuva ljudskost.

Kako biste opisali svoju glumačku godinu koja se završava? Da li je 2025. bila (ili postala) godina prekretnica za vas i na koji način?

– Isto kao i budžet za kulturu – gotovo nepostojeća. Snimio sam film u Hrvatskoj, i to 2024. godine, i završili smo, posle mnogo muka (opet budžetskih), predstavu Balkan Express na Terazijama. OK, igrao sam i baš sporednu ulogu u seriji The Saints Martina Skorsezea. Ali to i dalje ne umanjuje radost kada igram postojeći repertoar.

Koja vam je od uloga ove godine bila najizazovnija i zašto?

– Nemam nešto mnogo izbora, svakako Popaj u mom matičnom Pozorištu na Terazijama.

U nekoliko intervjua ste govorili o pozorištu i filmu – koju ulogu ili projekat smatrate najvažnijim za svoj umetnički razvoj?

– Mislim da bi to bili filmovi sa samog početka karijere (Pored mene, Vlažnost i Panama), jer sam tada najmanje znao, pa sam i najviše učio. Kasnije mi je značila serija Branilac jer sam dobio samopouzdanje da mogu da osetim i razumem složena stanja. Mnogo volim i film Kelti.

Što se tiče pozorišta, definitivno mi je najzahtevnija i najzanimljivija predstava Zatvaranje ljubavi, koju igram sa svojom kumom i koleginicom Majom Šušom. Ta predstava je neprekidni poligon za učenje.

Kako se vaš pristup glumi promenio od vremena kada ste bili student do danas?

– Nisam bio student FDU, već Akademije umetnosti (tzv. BK). Pristup mi se mnogo promenio, jer je gluma unutrašnji jezik koji svako od nas traži u sebi i najbolje to radi kada ima prilike da vežba. Mnogo čemu me je naučilo iskustvo. Kao i u životu, gluma je čudan spoj kontrole i prepuštanja – strukture na koju se oslanjaš i verovanja da će te to dovesti do rezultata koji su potrebni. Takođe, počeo sam malo i da predajem amaterima i to mi je dosta pomoglo da se prisetim i uvidim pravila.

Radili ste i u filmu i na pozornici – šta vam više daje kao umetniku, a šta kao čoveku?

– Ako se ovo odnosi na materijalno i duhovno, onda bi pozorište naravno bilo manje materijalno isplativo. Međutim, ne radi se o tome – mislim da je stvar izbora saradnika, teme, veštine i zajedničkog jezika. Kada se te stvari pogode, svejedno je da li je pozorište ili film.

Vaša uloga u filmu Pored mene ostala je upamćena i zbog emotivne intenzivnosti. Da li vam se ikada dešavalo da ta uloga utiče na vaš privatni život ili percepciju vas u javnosti?

– Logično je da se dešavaju poistovećivanja glumaca i njihovih likova. Kod nas naročito. Ne vredi se nad tim ni iščuđavati. Zapravo, u mom slučaju uopšte nije bilo toliko strašno, a iskreno da vam kažem – stvarno me nešto naročito ne bi ni zanimalo.

Kako ste doživeli rad na mjuziklu Žene na ivici nervnog sloma i jeste li se iznenadili reakcijama publike?

– Žene na ivici nervnog sloma nastale su po čuvenom filmu Pedra Almodovara i stvarno su bile lepa promena na repertoaru Pozorišta na Terazijama. To neko špansko ludilo u zamršenim ljubavnim i porodičnim odnosima je za mene bilo super osveženje. Publika voli tu predstavu.

Šta trenutno najviše inspiriše vašu umetničku imaginaciju – muzika, knjige, filmovi?

– Što se tiče plejlista, uglavnom su to frekvencije ili bossa nova, ili nešto kao „jazz in the background“. Knjige čitam stručne jer imam nekakve biznis planove, s obzirom na to da je gluma u Srbiji hobi. Odgledao sam par baš dobrih filmova (Sirat, Bugonia, pa čak i Hamnet), a nedavno sam se častio pretplatom na National Theatre at Home – čisto da se prisetim kako to sve može da izgleda.

Ako biste mogli da birate samo jednu vrstu uloga u 2026. – drama, komedija ili mjuzikl?

– Voleo bih jedan studiozni proces sa odabranim ljudima na nekom kompleksnom dramskom tekstu. Ukoliko bi to bio mjuzikl, voleo bih (a nadam se da bih bio sposoban i da otpevam) da se desi Moulin Rouge.

U 2025. ste odlučili da otkažete učešće u Pesmi za Evroviziju. Kako danas gledate na tu odluku?

– Kao što sam već rekao, ne bih mogao da stojim na toj sceni i da osećam da je to ispravna odluka za mene. Pritom, apsolutno razumem druge ljude i nisu svi bili u istom položaju. Mislim da je iz ove perspektive još jasnije koliko je zapravo ovaj društveni rascep koji živimo komplikovan.

Da li mislite da bi stanje u kulturi i medijima moglo da se promeni u 2026?

– Ne vidim da će išta biti bolje. Kultura prosto ne deluje kao da je deo politike koja vodi ovo društvo. Ove godine nismo imali Bitef, Fest, Filmski centar Srbije gotovo da ne postoji, a budžeti pozorišta su minimalni. O medijima ne bih ni govorio – televizor sam isključio pre pet godina. Ne znam zašto bi u 2026. išta bilo drugačije. Mora doći do kompletne društvene promene i preispitivanja prioriteta da bi se to desilo.

Da li je scena nezavisnih pozorišta i festivala šansa za drugačiju kulturnu viziju Srbije?

– To je zapravo jedini odgovor na takav institucionalni tretman kulture. Dok god ima publike i umetnika, umetnost će se dešavati. Uopšte nije bitno da li je to scena Narodnog pozorišta ili park. Naravno, bilo bi najzdravije kada bi društvo brinulo o svojoj istoriji koja se ogleda kroz takve institucije, ali poznajemo trenutak u kom živimo.

Kakvu biste novogodišnju čaroliju poželeli publici?

– Da se sete da je cela igrica ovih naših života u tome koliko ste ljubavi dali i primetili oko sebe. Da čestitaju sebi što, uprkos svim odgovornostima koje nosimo na leđima jer institucije ne rade kako treba, uspevaju da budu ljubazni prema drugim ljudima – i da nastave da budu takvi.

Najčudnija novogodišnja rezolucija?

– Stalno se nešto bavim zdravljem i produktivnošću u tim rezolucijama, tako da je sigurno na spisku bilo da prestanem da pušim – i evo, ove godine sam to i uspeo.

Da li biste se oprobali u nekoj neglumačkoj profesiji?

– Turistički vodič bih mogao sutra da postanem. Takođe, neki ugostitelj – ali na plaži.

Ako bi Deda Mraz bio selektor predstave ili filma u kome igrate?

– E, ne znam stvarno. Za ovo bih morao da odvedem sebe na neku psihodramu. Nadam se ne irvasa.

Koju godinu biste reprizirali, a koju izbacili?

– Bilo je godina koje su bile jako naporne, ali nijednu ne bih izbacio – a bogami ni reprizirao.

Ako biste 2025. opisali kao pozorišnu predstavu?

– Erin Brockovich do pola.

Imate li neku novogodišnju tradiciju?

– Nemam, ali ove godine ću definitivno da uvedem da se svim prijateljima i saradnicima zahvalim na strpljenju i ljubavi koje su mi dali.

Verujete li u novogodišnje rituale?

– Verujem da čovek treba da odvoji neko vreme da razmisli o svom životu i o tome u kom pravcu želi da ide.