Sonja Gajić: „Mi“ i „Inkal“ su pisani u 20. veku za budućnost, a autori nisu slutili da je ona toliko blizu

Čitam:

Trenutno čitam roman Stanislava Lema – „Nepobedivi“, pre toga sam, ponovo, posle 20ak godina, pročitala – „MI“ Jevgenija Zamjatina, kao i strip „Inkal“ po scenariju Alehandra Hodorvskog i po ilustraciji Žana Žiroa (a.k.a Moebiusa). Ljudi su to pisali u 20. veku za neku daleku budućnost, verovatno ne sluteći da je ona toliko blizu, budućnost koju mi živimo – sad – ovako kako živimo.

Slušam:

Od svoje 15. godine me je vajar kod koga sam se spremala za akademiju, Dragan Nikolić, „zarazio“ drugim programom Radio Beograda (Radio Beograd 2) koji mi je jutarnji ritual uz doručak i kafu.

Dok slikam najviše volim da slušam klasičnu muziku, Šuberta i Šopena, dok čitam Bahove svite za solo violončelo, i Verdijevu verziju rekvijema „Dies irae“ kad slikam velike formate. Volim i elektronsku muziku, jedva čekam Apparatov koncert 10. aprila u Mts dvorani. Jako cenim i Zdravka Čolića, retko ko me tako jednostavno razveseli.

Gledam:

Gledam serije na Netflixu i Hbo-u , poslednje su bile „Black Mirror“, „The Beast in me“, „Stranger things“ i „Delhi crime“. Većina sadržaja koji je na tim platformama serviran, i ima visoke ocene, pun je nasilja sa nekim dark psihološkim smernicama, i mislim da dugoročno bindžovanje istog može samo podstaći čovekovu nižu prirodu.

Kao da su druge teme postale dosadne, nedostaju mi filmovi poput „Sviraj to ponovo, Sam“ – Vudija Alena, ili film „Imati i nemati“ sa Loren Bekol. Poslednji dobar film koji sam odlgedala je danski „Druk“ sa Mads Mikkelsenom. Pozorište me mnogo više ispunjava.

Preporuka za predstavu „Očevi i oci“ u Nardnom pozorištu. Ipak je predstava potpuno drugi doživljaj, kao i koncert, pokreneš se, gledaš ljude uživo, u trenutku, posle odeš u bife da prodiskutuješ, podružiš se…