Spiritualno ozarenje

Izuzetno poletan i upečatljivo moćnog i pokretljivog tona, Simfonijski orkestar RTS-a, pod upravom svog studioznog maestra Bojana Suđića, izveo je u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine dela Vlastimira Trajkovića (Koncert za klavir i orkestar B-dur op.21, solista Natalija Mladenović – klavir), Ivana Brkljačića („Kada se SEDAM puta digne zavesa“) i Milana Mihajlovića („Memento“) na radost oduševljene publike.

Raskošnog izraza, impresivno razlistane zvučnosti i delikatnog, ali neodoljivog pulsa koji nosi do povišene magijske temperature – Trajkovićev Koncert za klavir i orkestar B-dur, delo je dragocenih i bujnih klavirskih izazova, sa kojima se solistkinja Natalija Mladenović nosi finim doticajima kao sredstvom svemogućih čudesa, vasionskim spokojstvom biranog tona, kao u kakvom ritmizovanom bestežinskom stanju misli što se roje, zahuktavajući atmosferu do fantazmagoričnog nemira, da je ponovo iz tog opijajućeg haosa vrate u suptilnu naraciju, jedno pravo sakralno iskustvo ispovedanja. Ovo delikatesno tkanje istančanih boja i preciznih načina, svog rasnog sagovornika ima u orkestru koji upravo pršti vodoskocima raspomamljene ekspresije, britko odvažnim, okončavajući se trijumfalnim ushićenjem.

Vedra i atletskom energijom nošena, životvorna supstanca teatra, začikava vas u svakom trenutku dela Ivana Brkljačića „Kada se SEDAM puta digne zavesa“. Nadahnuto pozorištem i posvećeno njemu i njegovim neverovatnim i neuhvatljivim čarima, ovo duhovito i jarko pokretljivo delo upravo nosi svojim oslobođenim koračajima, grandioznim damarima, zahuktalom mešavinom boja i sveg pozorišnog sjaja, njegovim misterioznim glasovima i odsevima, prevučenim katkada senkama ali svakako u punom blistanju bića na sceni i posvuda okolo i iza. Uživali smo.

I najzad „Memento“ Milana Mihajlovića. Ovo veličanstveno delo, koje započinje treperavim zvonom tajanstvenih muzičkih kutijica iz kakvog sveta iza svake vidljive stvarnosti, onog naslućenog, neopipljivog i opojno primamljivog, sveta dakle onih miligrama zvukovlja koji pretežu na terazijama čiste krasote, čini da se namah zaljubljujete u „Memento“ ponovo i ponovo. Veliko delo, bez premca, u svojim sustižućim dimenzijama, suptilnom pozivanju svakog vašeg čula na pozornost, te sa svojim neopisivim smirenjima koja udišete požudno, e da biste se iznova verali nemirom duha u kakvim nadnaravnim uspinjačama zvuka, do velelepno potresnog vrhunca, nakon kojeg ostaje još samo mesto za spiritualno ozarenje u hrljenju ka tišini kao vrhunskom obličju muzike. Čestitke orkestru i njihovoj senzibilnosti, u bez sumnje ovde majstorskom rasponu izvođačkih finesa.