Što sam stariji, filmovi mi postaju sve mračniji

 Nagradu, inače, prati velika retrospektiva od 15 njegovih filmova kao i dvojezična grčko-engleska publikacija „Goran Paskaljević“ u izdanju Festivala, sa tekstovima značajnih imena svetske filmske kritike (Ron Holovej, Pjer Anri Delo, Džof Andrev, Debora Jang, Dimitri Eipides, Dimitri Kerkinos i dr.) koji na 176 stranica pišu o sustini njegovog opusa, nazivajući ga pre svega velikim humanistom. Po dodeli nagrade, prikazan je njegov prvi kratki film „Gospodin Hrstka“, kao i njegovo najnovije igrano ostvarenje „Medeni mesec“, prva srpsko- albanska koprodukcija, čija je beogradska premijera zakazana za 24. novembar u Sava centru.

– Nakon velike retrospektive u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku, u januaru prošle godine, obavestili su me da će svi filmovi njujorške retrospektive, izuzev filma „kako je Hari postao drvo“ koji ne spade u balkansku tematiku, biti prikazani u Solunu. Mene na Balkanu znaju, a s festivalom u Solunu imam odličan kontakt već godinama. No, u Srbiji sve ide obrnuto. Umesto da stvari krenu iz Srbije, da mi se tamo priredi retrospektiva, pa da se to završi u Njujorku, ja sam, eto, krenuo od Njujorka.

Svojevremeno niste mogli da napravite svoju retrospektivu jer je trebalo napraviti nove kopije filmova?

– Tako je, no, konačno je srpska vlada shvatila značaj te potrebe i dobio sam sto hiljada eura za tu namenu. Tako je do retrospektive u Njujorku i došlo. Moramo da ulažemo u filmsko blago koje imamo, a koje se zove Aleksandar Saša Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović i mnogi drugi, čiji filmovi zavređuju da ponovo budu viđeni. Mi u svojim međusobnim trvenjima nikako ne umemo da prepoznamo nacionalni interes i da branimo integritet onoga što imamo i što vredi.

U dvojezičnoj grčko- engleskoj publikaciji, značajna imena svetske filmske kritike vas određuju pre svega kao humanistu?

– To je zajednički imenitelj svih mojih filmova. Neki su bliži komedijima, neki su čiste tragedije, neki su drame. Ja nikad ne smeštam priču u „svoj stil“, što drugi reditelji rade, pa su im filmovi prepoznatljivi i liče jedni na druge. Ja se jednostavno prilagođavam priči i likovima. Kod mene su glumci najvažniji, jer preko njih se dolazi do emocija i emocije se prenose na geledaoce. Ja sam nagradu posvetio svim glumcima s kojima sam radio. I otud ta humanost u filmovima, jer ja ne pravimm filmove iz glave, ja ih pravim instiktivno, na osećaj. Želim da ispričam priču i u priči se bavim pre svega likovima. Znači, nemam nikakve skice, niti znam kako će film unapred da izgleda. Svaki film za mene je neka vrsta avanture.

Da li u tome ima „praške škole“?

– Kako da ne, pa „praška škola“ me je obeležila na samom početku i ti filmovi imaju puno českog humora, ali što sam stariji filmovi mi postaju sve mračniji. Da li je to zato što ja starim ili zato što živim u vremenu u kome živim, ne znam, ali znam da moji filmovi odražavaju vreme u kome živimo. Kad biste ih poređali – od prvog koji je nastao pre četrdeset godina do poslednjeg koji je nastao ove godine – lako biste to ustanovili.

„Medeni mesec“ je prva srpsko-albanska koprodukcija, što je samo po sebi politička činjenica?

– Jeste, to je prva albansko -srpska koprodukcija. To je triptih. Albanska priča o albanskom mladom paru koji hoće da napusti Albaniju i ode u Italiju. Druga priča je o srpskom mladom paru koji hoće da ode u Austriju. A treća je kombinacija te dve priče. Veći deo scenarija sam napisao sam, ali mi je oko albanske priče pomogao scenarista Genc Permeti. On me je zapravo od samih početaka ohrabrivao da uradimo zajednički posao. Genc je i producent filma, a albanski nacionalni filmski centar je prvi dao novac jer je u samom činu prve koprodukcije sa Srbijom video jedan pozitivan znak. Kod nas je produkcija pala u vreme kad je Kosovo dobilo nezavisnost, pa je novčana podrška Ministarstva za kulturu stigla nešto kasnije.

Vaši filmovi nikad nisu eksplicitno politički, ali su uvek u fonu politike?

– Naši životi na Balkanu su, u velikoj meri, određeni politikom. Ona je, nažalost , veoma prisutna u našim životima i samim tim je prisutna u mojim filmovima. Ja samo snimam ono što vidim i trudim se da politika ne bude u prvom planu.