Da li striming servisi kao što su Netfliks i HBO postaju neodrživi?

Kroz veće budžete, narativnu slobodu i privlačenje vrhunskih talenata, mali ekran postao je platno za najambicioznije priče našeg vremena, često nadmašujući filmsku industriju po kvalitetu i uticaju, piše Večernji.hr.

Međutim, sve više znakova ukazuje na to da bi slobodnoj kreativnosti striming servisa uskoro mogao doći kraj. Zašto je tako i kako je sve počelo?

Nekada smatrane drugorazrednom zabavom u senci Holivuda, televizijske serije doživele su neverovatnu transformaciju i postale epicentar kreativnosti i kvaliteta. Prelomni trenutak dogodio se 1999. godine sa premijerom serije „Porodica Soprano“, koja je zauvek izbrisala granicu između filma i televizije.

Uvodeći filmsku estetiku, složen razvoj likova i moralno ambivalentne antiheroje, HBO je postavio temelje za ono što danas poznajemo kao prestižnu televiziju.

Njihov poslovni model, zasnovan na pretplati, oslobodio je stvaraoce okova oglašivača i cenzorskih pritisaka, omogućivši im da ispričaju mračnije, kompleksnije i zrelije priče koje su se retko viđale na velikom platnu, zaokupljenom franšizama i blokbasterima.

Serije poput „Žice“ (The Wire) i kasnije „Igre prestola“ (Game of Thrones) potvrdile su njihov status predvodnika, dokazujući da serije mogu biti ne samo zabavne, već i kulturno relevantne i umetnički superiorne.

Drugu fazu revolucije pokrenuo je Netfliks 2013. godine sa debitovanjem serije „Kuća od karata“ (House of Cards). To nije bila samo prva velika originalna serija jednog striming servisa, već i temeljna promena u načinu na koji konzumiramo sadržaj.

Nestalo je nedeljno iščekivanje novih epizoda; umesto toga, čitave sezone postajale su dostupne odjednom, popularizujući „bindžovanje“ (binge-watching) i pretvarajući gledanje serija iz nedeljnog rituala u imerzivno iskustvo.

Netfliks je iskoristio svoj algoritam i podatke o gledaocima da ulaže u raznovrstan sadržaj — od serija poput „Narandžasta je nova crna“ (Orange Is the New Black), koje su u fokus stavile nedovoljno zastupljene društvene grupe, do globalnih fenomena kao što su španska „La kasa de papel“ (La Casa de Papel) i južnokorejska „Skvid gejm“ (Squid Game).

Ta strategija nije samo stvorila ogromnu biblioteku sadržaja, već je i dokazala da kvalitetne priče nemaju ni jezičke ni geografske granice.

Ova kombinacija HBO-ove posvećenosti kvalitetu i Netfliksove disruptivne distribucije stvorila je eru poznatu kao „vrhunski TV“ (Peak TV), termin koji je 2015. godine skovao direktor FX-a, Džon Landgraf (John Landgraf). Produkcija je eksplodirala, a broj novih serija godišnje rastao je eksponencijalno, dosegnuvši skoro 600 samo na engleskom jeziku 2022. godine.

Gledaoci su se odjednom našli u raskošnom, ali i neodrživom obilju izvanrednog sadržaja. Svake nedelje pojavljivala se nova prestižna drama vredna pažnje: „Nasleđe“ (Succession), „Flibeg“ (Fleabag), „Severens“ (Severance), „Kruna“ (The Crown), „Ted Laso“ (Ted Lasso) – spisak je bio gotovo beskrajan.

Više se nije postavljalo pitanje ima li nešto dobro za gledanje, već kako pronaći vreme za sve. Serije su postale glavna tema razgovora, a kvalitet produkcije, scenarija i glume dostigao je nivo koji je redovno parirao, a često i nadmašivao ono što su nudila bioskopska platna.

Ovaj uspon nije bio slučajan, već je rezultat žestoke konkurencije koja je pokrenula pravi rat za talente i budžete. Kako bi privukle pretplatnike, striming platforme bile su spremne da ulože nezamislive sume novca.

Godišnji budžet Netfliksa za sadržaj porastao je na 17 milijardi dolara, dok su troškovi pojedinih serija dostizali astronomske iznose – poslednja sezona „Igre prestola“ (Game of Thrones) koštala je oko 15 miliona evra po epizodi, a četvrta sezona serije „Strendžer tings“ (Stranger Things) vrtoglavih 270 miliona dolara.

Takva finansijska moć privukla je najveća rediteljska i glumačka imena iz Holivuda, koji su u serijskom formatu pronašli kreativnu slobodu i prostor za razvoj kompleksnih priča kakve filmska industrija, usmerena na sigurne opklade i superherojske spektakle, više nije nudila.

Serije su postale mesto gde se odvijala prava drama, gde su se istraživale duboke ljudske teme i gde su se pomerale granice naracije.

Međutim, model „rasta po svaku cenu“, finansiran jeftinim kapitalom i obećanjima o beskonačnom broju pretplatnika, pokazao se ekonomski neodrživim.

Pukotina se pojavila 2022. godine, kada je Netfliks prvi put u deceniji prijavio gubitak pretplatnika, što je izazvalo paniku na Volstritu (Wall Street) i potres u čitavoj industriji.

Era beskonačnog trošenja naglo je završila, a fokus se sa rasta prebacio na profitabilnost. Usladili su bolni rezovi budžeta, masovna otpuštanja i iznenadna otkazivanja čak i uspešnih serija.

Prestižni, skupi i kreativno rizični projekti, koji su bili zaštitni znak zlatnog doba, postali su teret. Kulminacija nezadovoljstva dogodila se 2023. godine sa velikim štrajkom scenarista i glumaca, koji su se borili za pravedniji udeo u profitu u novom, surovijem poslovnom okruženju.

San o beskonačnom nizu vrhunskih serija bez reklama za desetak evra mesečno bio je, kako su mnogi zaključili, samo privremena anomalija osuđena na propast. Industrija se sada konsoliduje i vraća starim, proverenim modelima koji podsećaju na eru kablovske televizije koju je striming trebalo da uništi.

Platforme poput Šoutajma (Showtime) uvode jeftinije pretplate sa reklamama, cene rastu, a sadržaj se ponovo objedinjuje u velike pakete.

Kreativna sloboda ustupa mesto odlukama zasnovanim na podacima, dok se studiji sve više okreću sigurnim opkladama: proverenim hitovima, jeftinijim rijaliti formatima i franšizama sa postojećom bazom obožavalaca.

Iako se čini da je zlatno doba striminga u svom najraskošnijem obliku završeno, standardi kvaliteta i očekivanja publike podignuti su zauvek. Serije su dokazale da mogu biti najmoćniji, najsloženiji i kulturno najrelevantniji medij za pripovedanje u 21. veku — a na filmu je sada da pronađe svoju novu, hrabriju, a ne samo isplativiju nišu.