Sveta Lucija i mileševski Beli anđeo: Izložbe ikona Ivana Volarića Piturića i Stanislave Radimiri u Omišalju

Srećna što sam bez problema prošla i Lučko, odmah nakon Croduxove pumpe, mnogo pre Jastrebarskog počinje zastoj.

Prva, druga, treća je sreća i tako sve do Karlovca i isto do Bosiljeva sve dok nisam došla do Goranke (autoput A6 koji ide od Bosiljeva Goranskom Hrvatskom do Rijeke).

Dobila sam pozivnicu za otvaranje izložbe za 3. avgust od Ines Boban Štiglić, predsednice Društva za poljepšavanje Omišlja i očuvanja tradicije, glavne organizatorke kulturnih dešavanja u Omišlju.

Ines organizuje brojne manifestacije uključujući i sakralne izložbe već 14 godinu za redom, i osećam da je ove godine nešto od izuzetnog značaja.

I to ne smem da propustim.

I neću.

U omišaljskom umetničkom prostoru Lapidarijuma otvara se izložba Ivana Volarića Piturića, autora fresaka omišaljske crkve.

Ovaj umetnik poznat i po porodičnim nadimku Šišujić, Šišuja, ili Šešuja sa Krka, (prezime koristi i njegov brat, kada se potpisuje na oltaru u Omišlju) potpisivao se i kao Giovanni Volarch Bagatella (Vrbnik 1873 – Baška 1948), ikonopisac, portretista, freskopisac, dekorater sakralnih i privatnih svetovnih prostora, čiji su brojni radovi zabeleženi na ostrvu Krku, Cresu, od Trsta do Rijeke, u Dalmaciji: Zadru i Dubrovniku, kao i u Boki Kotorskoj.

Radio je u Gospi od Škrpjela, ali izuzetan kuriozitet predstavlja to da je Volarić oslikao pravoslavni ikonostas bele boje u crkvi Svetog Save u Donjem Morinju u Crnoj Gori.

Volarić je osnovno slikarsko obrazovanje stekao kod italijanskh slikara u Rijeci, a nastavlja učenjem slikarskih fresco i al secco tehnika, kao i slikarstva na staklu u Italiji.

Na njega su uticali slikari Vlaho Bukovac i Mato Celestin Medović, Marko Murat i Marko Rašica.

Omišaljsku crkvu, tavanicu glavnog broda katedrale, kao i kupolu iznad oltarskog prezviterija oslikao je 1926. godine sa karakterističnim Uspenjem Bogorodice i Uspenjem Svetog Nikole na tavanici.

U kaloti kupole je Krunisanje Bogorodice, a u tamburu sveti apostoli.

Radio je mnogo, ponekad pritisnut rokovima i brzo, ali je ostavio impresivan opus iza sebe, kao i utisak da je nedovoljno do sada pisano o njemu, posebno u okviru hrvatske istoriografije vizuelne kulture.

Izložbu čine fotografije Dragana Nišlera fresaka tavanice i kupole omišaljske crkve i jedna originalna oltarska pala.

Za palu sam slikar Ivan Volarić kaže, da ju je “popravio”, odnosno da ju je restaurisao, kako njegove reči navodi istoričar umetnosti Theodor de Canziani, autor postavke.

Pala se dugo godina nalazila u crkvi Svetog Nikole na groblju, a nakon toga je preneta u omišaljsku katedralu u kapelu Svetog Jurja gde je verno čuvaju časna sestra Valentina uz župnika Antona Božanića, takođe jednog od autora teksta kataloga izložbe o Ivanu Volariću.

Pretpostavlja se da je palu Volarić osvežio vedutom grada Omišlja u središtu izmedju Bogorodice, kojoj usrdnu molitve uznosi uz Svetog Petra, Svetog Nikolu, Jevanđelistu Jovana i Sveta Lucija.

Padaju mi odmah u oči – oči Svete Lucije, koje drži na pladnju.

Odakle Sveta Lucija ovde?

Koga ona čuva?

Zašto baš tu?

U Omišlju.

Sveta Lucija, ranohrišćanska mučenica iz Sirakuze (kraj 3 – početak 4. veka), prema predanju je 304. hodočastila grob svete Agate, zavetovala se Hristu na devstvenost, kako bi spasila bolesnu majku, pomagala je siromašne i raskinula veridbu.

Prijavljena rimskom namesniku, prošla je mučenja, ali nije poklekla; latinski izvori beleže da je ubijena ubodom u vrat, a grčki odsecanjem glave.

Prema narodnom sećanju Sveta Lucija je sama iskopala oči i poslala ih proscu, ili u drugoj varijanti namesniku Paskaziju, nakon čega joj je vid vraćen čudom.

Njeno telo je, nakon skrivanja u arapskoj najezdi sa Sicilije preneto u Carigrad, a 1204. u Veneciju, gde se i danas čuvaju relikvije Svete Lucije u crkvi Svetog Jeremije (San Geremia).

U Hrvatskoj se poštuje u primorju.

Na Krku su joj posvećene dve crkve: ranoromanička iz 11. veka u Jurandvoru, poznata po Baščanskoj ploči s darovnicom kralja Zvonimira, i druga kod Omišlja, danas u ruševinama.

Da li je kult Svete Lucije uvrežen u krčkoj pobožnosti razlog što se ova svetiteljka našla na pali ili to što se ona proslavlja istog dana (13. 12.) kada je rođen i sam slikar Ivan Volarić, teško je reći.

Zna se da se Sveta Lucija (Lux, Lucis – svetlo, tako je Sveta Lucija, Svetla, ona koja svetli) poštuje kao zaštitnica slepih i slabovidnih osoba, onih koji su oboleli od bolesti očiju, grlobolje, krvarenja, zaštitnica je pisaca, seljaka, sedlara i trgovaca, kovača, lađara.

Ivan Volarić je zaslužio još izložbi i još kataloga koji bi akademskoj i globalnoj javnosti rasvetlili brojne nedoumice, ali je nesumnjivo izložba u Omišlju vredan doprinos rasvetljavanju ovog izuzetno plodotvornog i uspešnog umetnika, koji se velikim delom svoga života uz slikanje bavio i hotelijerstvom.

Dok pišem prikaz 14. Sakralne izložbe mom mužu stižu uplate divnih građana, koji podržavaju profesore, već sedam meseci bez plate, i ja se molim da im Bog podari dobar život i zdravlje, a meni poziv za sledeću izložbu Omišaljskog leta.

Naime, 13. avgusta otvorena je još jedna izložba iz zaostavština moderne umetnice, slikarke, skulptorke, keramičarke i restauratorke Stanislave Radimiri, koja se kao i umetnik Volarić školovala u Italiji i radila kao kopista od crtanih filmova u Zagrebu do kopija fresaka, učeći se brojnim fresko tehnikama.

Radimiri je autorka spomeničke skulpture posvećene omišaljskim antifašistima poginulim u Drugom svetskom ratu u gradskom parku Sveti Mikul u Omišlju i autorka fresko celine u kapeli Presvetog Sakramenta Omišaljske župne crkve.

I, gle čuda, centralna ikona plakata nove izložbe je kopija Belog anđela iz Mileševe u interpretaciji umetnice Radimiri, čija naslednica Diana kaže da je čuva iznad kreveta u spavaćoj sobi.

Diana mi piše: Čitala sam o bijelom anđelu da pomaže ljudima u pronalaženju istine…

Lepo, lepo, lepo i sada nazad u domovinu gde god ona za mene bila jer: Gde je tvoje blago, tu je tvoje srce.