Tehnologija i osećajnost

Svestan da više neće uspeti da realizuje jedno tako kompleksno delo, Zemekis je iznedrio svega tri igrana filma (Kontakt, Duhovi prošlosti, Izgnanik) koji nisu bili ni približni briljantnim radovima koji su pre Oskara, u pravom smislu, krasili prvu polovinu njegove karijere. Ono što je od „Foresta Gampa“ za Roberta Zemekisa postajalo sve intrigantnije, u tehnološkom smislu, svakako su prednosti i mogućnosti novih i sve naprednijih digitalnih tehnologija. Poslednjih godina, Zemekis je češće bio okrenut animacijama, te je snimio dva prosečna animirana filma („Polar Ekspres“ i „Beovulf“), kojima je, ako ništa drugo, zamaskirao svoju neinspirativnost i nedostatak boljih rediteljskih rešenja u igranoj formi.

Ipak, ako je Zemekis nečemu ostao dosledan u svojoj filmografiji, onda je to svakako problem i pitanje vremena, i filmskog i realnog, kojim se bavio već od početka karijere i briljantnog serijala „Povratak u budućnost“. Bilo je pitanje trenutka kada će sazreti tehnologija koja bi podržala njegovu viziju najčuvenije priče o putovanju u prošlost i budućnost, nastale iz pera Čarla Dikensa još pre vek i po. Dirljiva avantura jednog ogrezlog bogataša, kojeg tri duha pokušavaju da preobrate i izvuku iz njega duboko skrivenu dobrotu, zapravo je jednostavno a izuzetno filozofsko-teološko delo, koje neminovno budi osećajnost i navodi na razmišljanje. Od 1843. godine, od kada je roman napisan, nije bilo Božića da se nije javno čitalo, a početkom 20. veka krenule su i prve ekranizacije od kojih je retko koja uspevala da dosegne tu narativnu čvrstinu koja krasi Dikensovo delo. Možda bi se najuspelijom mogla smatrati ona s paletom prepoznatljivih Diznijevih junaka, koja se često emitovala i kod nas. Studio Dizni očito je računao da će nova „Božićna priča“ moći da drži pažnju do predstojećeg Božića, te je već sada, mesec dana ranije, u bioskope pustio Zemekisovu verziju, koja tehnološki deluje impresivno, dok u dramaturškom smislu, nažalost, ni približno ne uspeva da nas očara niti da nas dirne svojim narativnim tokom, koji je suština Dikensovog romana.

Koliko god da se Robert Zemekis trudio da nam dočara očaj ljudi oko Skrudža zbog njegove škrtosti i pohlepe, koliko god bi voleo da nas rastuži njegovim pokajanjem i spasenjem malog dečaka kome je smrt zagarantovana, koliko god je želeo da nas zaplaši hororičnim momentima u kojima se pojavljuju duhovi, ipak se mnogo više oslanjao na moć digitalnih tehnologija, trodimenzionalne i dvodimenzionalne animacije crtanja već snimljenih glumaca, stop-kadrove i sve druge prednosti moderne tehnologije koje mu je priča, kao što je ova, očito nametala. Očaran time znatno više od samog narativa, Robert Zemekis je uspeo da eliminiše sve one emocije kojim bi nas „Božićna priča“ inače očarala i zbog čega bismo je voleli i poželeli da je gledamo iznova. I to je tužno. Zaista tužno.