THE TIGER LILLIES: Sedam smrtnih grehova

THE TIGER LILLIES: The Tiger Lillies su jedan od onih bendova (a takvih ima malo) koje ne predstavljate isticanjem impresivnog muzičkog obrazovanja i nabrajanjem neverovatnih kolaboracija sa velikim imenima muzičkog sveta. The Tiger Lillies nisu od bendova čiji tehnički zahtevi teraju znoj na čelo organizatorima koncerata i festivala. The Tiger Lillies su čisto zadovoljstvo na svaki način i za sve. Pred nastup ovog mračnog muzičkog teatra na tragu Brehta, Kurta Vejla i Tom Vejtsa, na sceni Plave dvorane Sava centra u subotu 7. juna, u organizaciji Motokultivatora, ekskluzivno za Danas govore Martin Žak i Adrian Stut iz londonske grupe The Tiger Lillies. Ulaz na „sedam smrtnih grehova“ staje 800 dinara.
Bili ste u Beogradu pre šest godina. Šta se promenilo u grupi The Tiger Lillies za to vreme?
Martin Žak: Sada smo šest godina stariji i ništa mudriji nego tad. Odsvirali smo verovatno oko 1.500 koncerata širom sveta i objavili pola tuceta novih albuma.
Adrian Stut: Mislim da se nije mnogo toga promenilo za proteklih šest godina. Radili smo na velikom broju projekata od tada, ali u suštini, i dalje pravimo muziku na isti način kao i pre. The Tiger Lillies i dalje pokušavaju da u svojim pesmama i nastupom na sceni ukažu na najbolje i najgore osobine čovečanstva.
Vaš poslednji album nosi naziv „Seven Dadly Sins“ (sedam smrtnih grehova). Kakav je vaš odnos prema religiji i koji je vaš stav prema ovoj temi?
M. Ž: Hrišćanstvo, kao i većina religija, zapravo je institucija koja koristi pravila, stereotipe i strah da bi kontrolisala ljude i stekla moć. Ovo ne dovodi nužno u pitanje neke kvalitete koje svaka religija ima, tu je više reč o tome šta su one postale tokom vekova i šta predstavljaju danas. Ipak u svakoj od religija ima mudrosti, a Sedam smrtnih grehova su deo te mudrosti. Pevajući o sedam smrnih grehova svake večeri, počeo sam da ih prepoznajem kod sebe i kod drugih. Mislim da je ponos daleko najgori od svih, i da je upravo ponos uzrok tolike patnje koju ljudi donose ne samo drugima već i sebi samima.
Siguran sam da vam je dosta zahteva da opišete svoju muziku. Nas ovde više zanima sam sadržaj. Da li ste i u kakvom kontaktu sa svetom o kojem pevate u svojim pesmama?
M. Ž: Dok sam živeo u Sohou (nekada londonski „crveni distrikt“ pun propalica i bordela) bio sam kao troglodit. Provodio sam vreme sedeći u svom stanu i gledajući kroz prozor. Pre se može reći da sam ustvari voajer života na ivici. Nisam siguran da umetnost koju čovek stvara ima toliko veze sa stvarima koje su oko njega, već mnogo više sa onim što se dešava u njemu, a to je nešto što nosiš sa sobom uvek i svuda.
Šta je vas trojicu spojilo u The Tiger Lillies?
M. Ž: Oglas koji sam objavio 1989. spojio je mene i Adriana Hjudža. Odluka našeg prvog basiste da napusti band dovela je Adriana Stuta u The Tiger Lillies.
A. S: Svirao sam bas u luckastom country & western bendu sa Adrianom Hjudžom početkom devedesetih. Poznanstvo sa Adrijanom odvelo me na brojne koncerte The Tiger Lillies širom Londona. Kada je Filu Bačeru, prvom basisti The Tiger Lilies bila potrebna zamena za nastup na festivalu u Edinburgu 1995, ja sam ga zamenio. Ubrzo nakon toga, Fil je napustio bend, a ja sam posto basista The Tiger Lilies.
Sada vas trojica živite u tri različita grada. Martin u Atini, Saut u Pragu a Hjudž u Londonu. Zanima me koji je bio kriterijum pri izboru gradova u kojima živite?
M. Ž: Samo pratim svoj život gde god me vodi. Lepo vreme, dobra hrana i prijatni ljudi uvek predstavljaju plus.
A. S: Zaista ne znam da li postoji neki kriterijum. Ja u Pragu živim iz ličnih razloga, uz to Prag je i divan grad koji dobro poznajem, a ujedno i dobra lokacija za turneje u Evropi. Dok god živimo u gradovima sa dobrim vezama prema Evropi ne moramo više da živimo u istoj zemlji.
Nažalost, nismo imali sreće da vidimo neki od vaših pozorišnih projekata, kao ni džank operu „Shockheaded Peter“ ili „The Tiger Lillies Circus“. Kako se odlučujete na koju temu napraviti predstavu (Devojčica sa šibicama, Punch & Judy…) Kakvi su planovi za buduće muzičko-scenske projekte?
M. Ž: Nekad ja napišem gomilu pesama inspirisanih nečim što sam pročitao ili video, a zatim reditelj ili producent odluči da od njih napravi predstavu. U drugim slučajevima producent me pita da li sam zainteresovan za neku njegovu ideju. Ako jesam i ukoliko oni mogu to da plate, onda prihvatam projekat. Tako su nastali „Shockheaded Peter“ i „The Little Matchgirl“. U julu ove godine imamo probe za novu predstavu „Freakshow“. Reditelj je Sebastiano Toma, čovek koji je režirao i „Tiger Lillies Circus“, a premijera je predviđena za januar 2009. Radim i na božićnoj predstavi koja će biti izvedena u Londonu, kao i na austrijskoj produkciji „Woyzeck“.
Koja je vaša muzička misija?
M. Ž: Moja „misija“ je da zabavljam ljude.
A. S: Da kod ljudi izazovemo osećaj sučeljavanja, zbunjenosti i entuzijazma…
Prošli put u Beogradu ste nastupali na gradilištu Beogradske filharmonije. Ovog puta nastupate u Sava centru, pred publikom od 750 do 1.500 ljudi. Kakva su vaša očekivanja, ako ih uopšte imate, i šta publika može očekivati od vas u Beogradu?
M. Ž: Nadam se da će sala biti krcata. To bi bilo lepo. Osim toga, nadam se da će publika uživati, pa da i mi možemo da uživamo na sceni.
A. S: Nadam se da su ljudi koji dolaze slušali našu muziku i da će uživati na koncertu. Nadam se i dobroj poseti u kojoj možemo stvoriti dobru atmosferu.
Kad bi morali da prestanete da svirate, šta biste onda radili?
A. S: Teško je reći šta bih radio ako ne bih mogao da sviram. Pretpostavljam da bih bio kuvar, pisac ili slikar, ali nakon toliko godina bavljenja muzikom, teško je zamisliti da bih u bilo čemu drugom mogao da uživam kao u muzici.