Praizvedbu opere „Hasanaginica“ kompozitora Rastislava Kambaskovića, po libretu nastalim adaptacijom istoimene drame Ljubomira Simovića koja će premijerno biti izvedena za Dan Narodnog pozorišta 22. novembra na Velikoj sceni, režirala je Ivana Dragutinović-Maričić. Ona je i diplomirala na odseku operske režije na BK Akademiji, a nakon rada kao asistent režije u Operi NP i Operi i tetaru Madlenianum, postala je i stalni reditelj Opere NP. Postavila je „Trubadura“ na Velikoj sceni, a „Figarovu ženidbu“ i „Tajni brak“ na sceni „Raša Plaović“.
Obnovila je i adaptirala nekoliko operskih predstava, a sa ansamblom NP prošlog leta bila je na gostovanju u Portugali sa, posebno za tamošnji festival režiranimim, „Don Đovanijem“. Stalni je saradnik Operskog studija NP. Kao reditelj i pomoćnik reditelja sarađivala je sa značajnim umetnicima iz zemlje i inostranstva. Od početka ove godine radi i kao profesor Operskog studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
Šta zapravo radi reditelj u jednoj operi?
– Možemo da napravimo paralelu sa dramskom režijom jer bliže nam je i lakše da shvatimo šta dramski reditelj traži u drami. On odgovara za sve ono što je vizuelno ali, isto tako vrlo često pravi zahvate na tekstu i dramaturške izmene. Ono što je u drami reditelj, to se u operi deli na dva čoveka – na dirigenta i reditelja, s tim što dirigent utiče na ono što čujemo, kao i na ono kako će nam orkestar doneti emociju ili ono što nam pokazuje šta se zbiva unutar naših likova a nekada akciju ili neki pokret na sceni, a reditelj odgovara za sve ono što vidimo i u vezi sa tim tesno sarađuje sa scenografom i kostimografom, smešta operu u epohu, u boji i formi određuje karakter nekog lika. Za mene je ovde prvo bio inspirativan tekst jer nije postojao muzički snimak koji bih mogla da slušam pa da mi muzika donese inspiraciju, da mi ‘napravi priču u glavi’, kako inače radim. Dosta smo glumački radili, muzika je usput uplivavala u probe. Što se muzike tiče, prepustila sam maestru Mladenu Jaguštu da uradi velik posao sa pevačima, ansambl probe na kojima im je već ukazivao na mnoge osbine pojedinih karaktera.
Koliki je uticaj muzike, a koliki radnje jedne opere na način režije?
– Opera jeste specifična po tome što postoji muzika i što likovi pevaju pa je svaka realna, životna situacija utoliko već izmeštena. U drami glumac ima lepezu raznih zanatskih sredstava kojima se služi da bi pokazao različita stanja i on i donosi emociju, a u operi tome služi uglavnom muzika. Pritom treba znati slušati muziku, ne samo čitati note, već i čuti situaciju i emocije u muzici, znati šta koji instrument i tonalitet donosi, kakav karakter, kakva sećanja. Operska režija je ponekad sličnija filmskoj nego dramskoj upravo zbog toga a, sa druge strane, ne sme se zanemariti ni drama u operi jer onda dobijate neku vrstu polukoncerta, odnosno, koncertno izvođenje predstave u kome se ljudi postave na scenu i samo pevaju a nema ni mimike, ni glume, ni prikazivanja odnosa među likovima.
Kako izgleda režirati operu na srpskom jeziku?
– Svima nam je bilo mnogo lakše utoliko što smo mogli da razradimo dramaturške situacije, da ih ‘očistimo’, oslanjajući se na naš jezik. Napokon je svima u svakom trenutku bilo jasno šta kažu, kome kažu, zašto kažu. Ono što je teško, posebno pevačima, jeste rad s dirigentom na sledećoj fazi – na izgovoru. Da li je otvoreno ili nešto zatvorenije A, da li je O ili U, ‘šta si mi sada rekao?’, ‘sad te ništa nisam razumeo’, to su situacije koje, kad pevate na maternjem jeziku, mnogo vremena odnose na probama. Pogotovo sada kada su spojeni sa orkestrom koji u nekim situacijama, čak i kada je najtiši, može da nadjača pevače.
Rašireno je uverenje da je opera anahrona vrsta umetnosti. Sa druge strane teoretičari smatraju da su savremena umetnost i društvo spektakla pravi trenutak za nju. Da li i vi mislite tako?
– Jeste. Setite se „Karmine Burane“ Ljubiše Ristića u Sava centru. Tu je bilo i hora i konja i jahanja i pucanja i različitih likova iz istorije – pravi spektakl. Opera i jeste osmišljena da to bude i ujedini sve vrste umetnosti koje postoje. I likovnu i muzičku i literarnu, ali i moderne medije, video projekcije, mogućnost slikanja svetlom, korišćenje trodimenzionalnih projekcija, virtuelnih, laserskih. I mislim da je pravi put opere, ili bar jedne njene grane, da krene u tom pravcu. Svakako bi trebalo da nam ostanu i tradicionalne predstave koje bi nam pokazivale kako je opera nekad bila izvođena a opet mislim – i pozivam mlade kompozitore – da eksperimentišu odgovarajući na pitanje šta bi sve moglo da se podrazumeva pod ovim širokim pojmom. Zašto ne praviti moonoperu, zašto se ne igrati i sa dva ili tri lika, ne mora to svaki put da bude grandiozno uz mnoštvo likova, hor, ogroman orkestar, zašto ne napraviti predstavu kamernog tipa u kojoj bi povezali pokret, glas, muziku, dramu. To su neki putevi kojima treba ići i koje treba istraživati.
Svet snova naspram svetu realnosti
Ne volim modernizaciju na prvu loptu – da ljude obučete u savremen kostim, scenu obučete u moderno ruho i to bude moderna predstava koja se dešava u današnje vreme. Mislim da ovaj tekst nije tekst na kome treba raditi takve zahvate. Modernizacija u ovoj „Hasanaginici“ je u tome što smo tragediju glavne junakinje pokušali da osvetlimo iz njene perspektive, što nisu uradili ni sam pisac ni kompozitor već je u pitanju moja rediteljska intervencija. Hasanaginica ima svoje snove koje može da vidi i publika tako da je u predstavi prikazan i svet snova i mašte a ne samo svet stvarnosti kako je to libretom i muzikom dato.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
