„Ubod pčele“: Pucanje po šavovima

A kada se porodica nađe u teškoj situaciji, onda se pogotovu moramo potruditi da dođe do dobrog ishoda i povratka u normalu.

U romanu „Ubod pčele“ Pola Marija, koji je na srpskom izdao Veseli četvrtak, porodica Barns suočava se sa jednom velikom krizom koja preti da ih protrese do temelja.

Salon automobila u njihovom vlasništvu polako propada i od tog trenutka pratimo kako se svako od četvoro članova nosi sa tim.

Tu je otac Diki, nekada velika akademska nada, a sada bleda senka sebe, majka Imelda, bivša lepotica previše naviknuta na luksuz, ćerka Kas kojoj predstoji težak period navikavanja na fakultet i sin Pi-Džej koga tek čeka odrastanje i suočavanje sa stvarnim svetom.

„Ubod pčele“ je tako strukturisan da pratimo svakog od likova iz njihove sopstvene perspektive, sa ubačenim epizodama iz prošlosti koje su ključne za razumevanje njihovih današnjih postupaka.

Mari nam te važne trenutke daje na kašičicu, kroz bogat i detaljan stil u koji se lako udubite, ali u tom izobilju teksta mogu se prevideti trenuci na koje treba obratiti pažnju više od drugih.

Specifično u svemu tome je i neizdvajanje dijaloga iz ostatka naracije, tako da su oni u istim pasusima, što doprinosi pojačanom osećanju da se nalazite u glavi likova čije su misli haotične.

Ovo se posebno ističe kod Imeldine perspektive, gde se gube čak i znakovi interpunkcije, signalizujući nam najveći nesklad između misli i dela.

S obzirom na to da naslovni ubod pčele najviše ima veze sa njom, a nije baš odmah jasno o čemu se tačno radi, Mari uspeva ovim pomalo nekonvencionalnim metodama da čitaoca drži u mraku i neizvesnosti.

Uz otkrivanje novih činjenica i istina, naročito onih iz prošlosti, stepen razumevanja likova se povećava, ali i dalje nas u čitanju napred najviše gura to iščekivanje raspleta u sadašnjosti.

I tu se krije ono što pravi najveći razdor među čitaocima, a to je završetak romana. Bez previše otkrivanja detalja, reći ću samo da nije baš sve razrađeno i da je mnogo toga ostavljeno čitaocima na pretpostavku.

To možda ne bi toliko upalo u oči da je u pitanju neki kraći roman, ali treba naglasiti da „Ubod pčele“ ima 680 strana.

To je 680 strana kompleksne, povremeno komične, a na trenutke vrlo tragične porodične sage iz koje se mogu izvući razne pouke i koja se dotiče važnih trenutaka u životu.

I zato joj kao takvoj i treba suditi, iako je završetak nešto što umnogome utiče na opšti utisak i želju za ponovnim vraćanjem na pojedine delove, ili čak i sami početak.

Moja preporuka je da knjigu čitate istovremeno, neposredno pre ili nakon nekog, poželjno i više osoba, jer onda taj kraj može biti osnova za odlične diskusije i pretpostavke.

A možda je i sam autor želeo da on bude neka vrsta testa za svakog čitaoca, dajući mu mogućnost da sam zaokruži priču po svojoj želji nakon svega onog što mu je učino dostupnim u knjizi.