Upozoravajući Domaći teren na 21. Slobodnoj zoni

“Situacija u Holandiji je sasvim ozbiljna. Moji tamošnji prijatelji su u početku smatrali da preterujem”, rekla je Lidija Zelović u razgovoru s publikom posle projekcije njenog filma 8. novembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Kako je dodala rediteljka, koja je rođena i odrasla u Sarajevu, a od 1993. godine živi i radi u Amsterdamu, povremeno piše za holandske novine i u nekim tekstovima je pokušavala da objasni svoj utisak da se “tu opasno drma, a oni su govorili – ne, to ti se čini zbog tvoje ratne traume”.

U filmu dokumentuje izgradnju svog novog, dobrog života u Amsterdamu, a istovremeno posmatra znake polarizacije u društvu, kao što su ubistvo političara Pima Fortejna, atentat na Tea van Goga, uspon Gerta Vildersa (koga zovu holandski Tramp), antimigrantski protesti, naročito protiv Marokanaca, stavovi u odnosu na rat u Ukrajini…

“Moja baka je govorila: ’Mir je dok ne zapuca, a kada zapuca, shvatiš da je rat već odavno počeo’. Meni se čini da se Holanđani ponašaju kao i mi pre rata, kao ona žaba koja se polako kuva, sve do časa kada je prekasno da iskoči”, izjavila je Lidija Zelović.

“Domaći teren” je premijerno prikazan u jesen 2024. godine na čuvenom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu – IDFA.

“Tada je već počelo da puca po svim šavovima. Imali smo ogromne ulične nerede posle utakmice Ajaksa i Makabija. Kada je film izašao ‘rasturio’ je mnoge gledaoce. Više mi ne kažu da su moje ocene posledica moje traume. Čudi ih kako se film poklopio s nasiljem kojem sada svedoče. A ja razmišljam – može i puno gore da bude”, rekla je Lidija Zelović.

Publiku u Beogradu, koja se seća i njenog prethodnog filma sa Slobodne zone “Moj vlastiti rat” (2016), dobitnika nagrade “Human Rights”, zanimalo je odakle potiče njena posvećenost gotovo svakodnevnom snimanju.

Prema njenim rečima, od dolaska u Holandiju snimala je sve.

“To je bio i neki način preživljavanja. Kada dođeš negde kao izbeglica, tada si niko i ništa, nemaš pravac, kuda bi išao i zašto. Ljudi te sažaljevaju, a to nisam želela. Zato sam nosila kameru, da izgleda kao da imam neki cilj, smisao. Satima sam se vozila tramvajem po Amsterdamu i snimala. Tramvaj je bio neka ideja doma”, rekla je autorka.

Na pitanje kako je to “režirati” porodicu u privatnim trenucima susreta, običnih, ali i intimnih razgovora, ponekad i prepirki, političkih rasprava, istakla je da je porodica uvek bila njen adut.

“Roditelji, brat i ja smo oduvek jako bliski, a rat nas je još više zbližio. Sami tamo, na kraju svetu, još više smo se vezali. Ovo je treći film o mojoj porodici, tako da su se već navikli. Više i ne primećuju da li imam kameru u ruci. Ne obraćaju pažnju, ponašaju se kao i kad ne snimam”, kazala je ona.

Na gledaoce su snažan utisak ostavile i scene sa početka filma – sećanja na bezbrižan život u Jugoslaviji, kao i one pri kraju – o lepom odrastanju autorkinog sina, koji paralelno koristi maternji i holandski jezik.

Kako ističu selektori Slobodne zone, ovaj film nudi “ponekad duhovit, često konfrontirajući, ali uvek iskren pogled u život Lidije Zelović, koji funkcioniše kao ogledalo savremene političke klime u Holandiji, ali i u mnogim drugim zemljama sveta”.

Lidija Zelović, inače ćerka Srbina i Hrvatice, studirala je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik i već sa 19 godina počela da radi na Bosanskoj televiziji.

Na Univerzitetu u Amsterdamu magistrirala je filmske i televizijske nauke. Radila je kao istraživač, a zatim rediteljka, scenaristkinja i producentkinja na više televizijskih kanala u Holandiji, za britanski Kanal 4 i BiBiSi i nemačko-francuski ARTE.

Od 2007. do 2019. predavala je pisanje scenarija i istraživačke metode za dokumentarni film na Univerzitetu u Amsterdamu.

Bila je članica brojnih selekcionih komisija na festivalima širom sveta, kao i odbora Holandskog medijskog fonda za sufinansiranje projekata, a nedavno je potpisala ugovor sa Eurimažom kao nezavisni spoljnji stručnjak. piše
SEEcult.org