Uvek neko od pevača ima svoj "žuti" dan

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

* Ovo je obnova produkcije „Italijanke u Alžiru“ iz 2007, koja je nastala u saradnji Beograda, Beča i Skoplja. Šta je novo u postavci Ane Grigorijević u odnosu na prvobitnu režiju austrijske rediteljke Ursule Horner?

– Sve pohvale Ani Grigorijević, koja je dodala neke svoje intencije vezano za ono što smo možda propustili pre sedam, osam godina. To je divna mlada žena, puna energije, koja ima božanstvenu koncentraciju, ne odstupa i ne podleže kapricima nas pevača, jer nekako se uvek desi da neko ima svoj „žuti“ dan. Ona je i jedna je od retkih sa ovih prostora koja se pridržava satnice, rasporeda, proba, jer smo imali jako malo vremena za ovu obnovu, koju je ona je stvarno u nenormalno kratkom roku uspela da pripremi.

* Kakav je lik Izabele, koju tumačite. Ima mišljenja da je libreto Anđela Anjelija zapravo inspirisan pričom iz harema osmanskog dvora, čak se pominje i Rokselana, ovde mnogo poznatija kao legendarna Hurem?

– Sasvim je moguće. Kompozitori tog vremena bili su vrlo obrazovani, u kontaktu sa svim tim mondenskim svetom širom Evrope u koju je Turska pokušavala vekovima da uđe. Izabela je potpuno drugačiji lik od onih koje sam dosad tumačila, uključujući i Rosnijevu Pepeljugu i Rozinu. To je vrcava mlada ženica koja se ne udubljuje mnogo u stvari, a Rosini je pogodio karakter te vrcavosti kroz kolorature. Rosini je, inače, uvek veliki izazov. Traži ogroman rad – tu ima i govornog pevanja, koloratura, legata, ima puno scena sa partnerima. Ovo je zahtevna uloga i tehnički – traži fizičko-mentalno-psihičku kondiciju, jer skoro svaki Rosini ima dosta komplikovane režije.

* Koliko je teško napraviti dobru predstavu i ostvariti uspešnu saradnju između orkestra, solista, dirigenta, tehničkog dela ekipe…, da ne bi bilo prekida proba i drugih problema, kao u slučaju pripreme ove premijerne obnove?

– Sve je stvar pre svega ličnog vaspitanja i lične profesionalne odgovornosti prema poslu kojim se čovek bavi. Naročito, ako je u pitanju umetnost. Da bi neko bio umetnik to mora jako da voli, oni koji to podrivaju, očigledno da ne vole profesiju kojom se bave. Mi imamo svoja prava, ali i obaveze. To je kao u braku. Neko poštuje svoja bračna prava i obaveze, neko ne poštuje, pa se ljudi razvedu.

* Na sceni NP pevate 23 godine. Kako ste se između baleta, ekonomije i muzike opredeli za operu?

– Imala sam veliku perspektivu kao ekonomista – odmah mi je bio ponuđen posao na dobrom mestu i s mogućnošću da brzo napredujem. Rešila sam da izaberem ono što mi se sviđa, što mi je izazov, gde neće biti dosadno, gde ne moram da zaradim puno novca, ali svakog dana će mi se dešavati nešto neobično u životu. Mislim da je za svako ljudsko biće najgore da mu svaki dan bude isti. Verujem da bih bila uspešna i kao ekonomista, ali to je nekako malo suvoparno. Sva moja ljubav prema muzici i operi nastala je kad sam krenula u baletsku školu. Tamo su me otkrili kao muzički talenat, ali balet je i dalje moja prva ljubav. To bavljenje pokretom mnogo mi pomaže na sceni, jer je čulo vida starije od čula sluha. Publika prvo gleda, pa onda sluša, zbog čega je taj prvi utisak jako važan, mada dobar prvi utisak ne vredi ako ostalo ne valja.

* Koliko ste mogli da utičete na svoju karijeru ili je sve, kao i sa Rosinijem, bio sticaj okolnosti?

– Faktor sreće mi se nije desio. Kada je reč o evropskim prostorima i nekim većim svetskim okvirima, imala sam tri šanse, ali sam ih svesno propustila. Jednu zato što nisam htela da ulazim u repertoar za koji sam smatrala da nije za moj glas u tom momentu, a drugi put zato što nisam pristala na postavljene uslove, jer nisam htela da se stidim same sebe. To je bio moj izbor. Na karijeru sam uticala tako što sam radila na sebi – učila sam uloge za koje nisam znala da li ću ih ikad u životu pevati, ali prosto su mi se dopadale. Neke su mi se i desile. Puno sam radila sa dirigentima. Išla sam u Italiju, ali ne na masterklasove, nisam pobornik toga. Na tim specijalizacijama sam „krala“ znanje od kolega i probala da ga primenim na sebi.

* Koliko je za Vašu karijeru važan uspeh u operi „Karmen“, koju je 2012. režirao Nebojša Bradić, koja je medijsku pažnju privukla i gužvom između Vaših koleginica oko podele za prvu premijeru?

– Ne znam šta se dogodilo. Pevala sam Karmen i ranije. To mi je bila četvrta, peta produkcija. Da li je u pitanju ta medijska propraćenost u vezi s premijerom ili sam u međuvremenu sazrela, pa sam ostavila utisak na publiku – ljubitelje muzike i „Karmen“, ne znam. Prosto tako se desilo… I inače, tako mi se dešava u životu – sve čemu težim, to ili se nikako ne desi ili, ako se desi, onda s teškom mukom, a svi uspesi koje sam doživela nekako su sami došli, nisam se nešto mnogo upinjala.

* Da li i popularnost same opere poput „Karmen“ važna da bi pevač bio zapažen, jer je Vaša upečatljiva uloga Irodijade u Štrausovoj operi „Salome“, koja se ravnopravno nosi sa glavnim muškim likovima, ostala u drugom planu?

– Svako da utiče. Ljudi se najčešće povode za najpoznatijim naslovima: „Travijata“, „Nabuko“, „Karmen“, „Seviljski berberin“… To im je možda izazov da pogledaju predstavu. Naslovi poput „Salome“ su za sladokusce. To i nije za masovnu publiku, da se razumemo. Ali, ako se neko rodio sa takvim glasom da može da učestvuje u naslovu koji je ekstremno popularan, to može da utiče na njegovu popularnost. Mada ja mislim da na popularnost danas utiču i mnogi drugi i potpuno drugačiji faktori, koji često ne pokrivaju kvalitet umetnika.

* Šta planirate posle „Italijanke u Alžiru“ i osim repertoara koji pevate u NP?

– Imam nekih svojih želja, ali ne znam da li će mi izaći u susret. To je opera „Samson i Dalila“ – predivna muzika, koju zamišljam u jednom potpuno drugačijem scenografskom i kostimografskom ambijentu, što bi privuklo današnju mladež. Naravno imam planove izvan NP, ali ne bih da o njima govorim, mi pevači smo nekako vrlo sujeverni. Rado pevam i koncerte, a volim i da izađem iz faha.

                                  Opersko „razigravanje“

* Iako se od operskih predstava obično očekuje izvesna „uštogljenost“ i predvidljivost, „Seviljski berberin“ u NP u neku ruku liči na operskog „Radovana Trećeg“ – često se unose aluzije na aktuelne događaje. Koliko se opere često „razigravaju“ na takav način ili to samo Rosini dozvoljava?

– Rosini to dozvoljava, jer ima govornog pevanja, a „Seviljski berberin“ je verovatno jedina predstava koja se u Operi NP peva na srpskom jeziku, što omogućava „upadice“. Opšta tendencija u svim operskim kućama u Evropi je da se naslovi izvode na originalnim jezicima, osim „Slepog miša“, tu i tamo „Seviljskog berberina“… Mi se često šalimo zavisno od trenutne situacije i onog šta se zbiva u ovom našem gradu ili našoj zemlji, ako je to primenljivo u tekstu koji izvodimo. Nikad nam niko to nije zamerio što ponekad nešto dodamo, a publici se to dopada.

* Da je takav i štos sa Marijom Šerifović na stav ansambla prema njenom nastupu u NP koji će biti na istoj sceni dva dana posle premijerne obnove „Italijanke u Alžiru“? Šta mislite o tome?

– Ja nemam ništa protiv njenog nastupa. Ne znam zašto se podigla tolika halabuka. Na sceni NP su bili su ranije i mnogo manje kvalitetni izvođači iz drugih muzičkih oblasti. Ona je odlična pop pevačica, a mi ne znamo da li možda njen koncert kamernog tipa, možda joj ne treba puno publike, nego atmosfera. To svako neće treštati kao na stadionu.

Premijerna podela

Na premijernoj obnovi Rosinijeve komične opere „Italijanka u Alžiru“ sutra uveče na velikoj sceni NP, pored Aleksandre Angelov, pevaju i: Dragoljub Bajić (beg Mustafa), Ivanka Raković Krstonošić (Elvira), Tatjana Mitić (Zulma), gost iz Italije Roberto Jakini (Lindoro), Pavle Žarkov (Hali), Miroslav Marković (Tadeo). Rečitative svira Nevena Živković, orkestrom i horom NP dirigovaće Vesna Šouc. Režiju Ursule Horner iz 2007. obnavlja Ana Grigorijević. Scenografiju i kostime uradili su: Martina Senja i Marija Pupučevska.