Uveo bih havajske košulje i vratio osmeh na lica Beograđana

Ovaj dokumentarac rađen u srpsko-kanadskoj produkciji je filmska priča o ljudskoj toplini koju je junak „Tropske vreline“ osetio svuda, od ulice, preko medija do pank rok benda Ateist Rep, koji mu je ispunio dečački san da svira na rok koncertu. Boraveći nekoliko dana u našoj zemlji, Rob Stjuart zasadio je i drvo prijateljstva u Žarkovu, u kojem je sve počelo legendarnim grafitom „Sloteru Niče Žarkovo ti kliče“. Euforija oko harizmatičnog glumca imala je svoje posebno mesto i u studentskim protestima ‘96/97. kada smo ga predlagali za predsednika, a budući da nova vremena ponovo donose konfuziju na srpsku političku scenu, piše se peticija u kojoj se Nik Sloter kandiduje za gradonačelnika Beograda.

Da li ste nešto naučili iz svog statusa zvezde u Srbiji?

– Mnogo toga, a pre svega da je najvažnije da ono što čovek radi radi punim srcem i najbolje što može, da se ne obazire na komentare i trenutne rezultate. Ako se nečemu zaista posvetite, rezultati će doći sami po sebi. Došao sam u Srbiju u jednom zaista teškom životnom momentu, a period ovde postao je najlepši koji sam ikad doživeo. Boravak u vašoj zemlji dao mi je snagu, motivaciju i samopouzdanje da uspešno nastavim svoju karijeru. [youtube https://www.youtube.com/watch?v=LtaIsZ22a64]

Zašto ste svoj film posvetili nenasilnom otporu prema tiraniji?

– Popularnost koju imam u Srbiji mi je mnogo prijala, ali mi je još draže što sam u jednom trenutku postao simbol otpora prema nepravednom režimu. I to otpora koji je uspeo da pobedi ne silom, već duhom, šalom i vedrinom. Ako sam i ja, odnosno Nik Sloter, tome imalo doprineo, imam razloga da budem ponosan.

Koje su vaše buduće namere – nastavićete karijeru reditelja ili ćete se držati glume?

– Moja glumačka karijera je opet na uzlaznoj liniji. Dobijam poslove u Holivudu, rekli su mi da je i u Srbiji emitovano nekoliko serija u kojima igram, kao što je na primer „Nikita“, ali moja vokacija je bila i ostala pravljenje filmova. Nijednog časa nisam pomislio da je „Slotera Nika za predsednika“ poslednji film koji potpisujem kao autor.

Kakve su bile reakcije publike na vaš film u Kanadi?

– Film koji smo napravili se pre svega obraća gledaocima van Srbije. Možda može izgledati čudno, ali to je manje film o Niku Sloteru ili Robu Stjuartu, odnosno meni, a mnogo više o Srbiji. Razlog za to je jednostavan – fenomen i popularnost Nika Slotera stvoren je upravo zahvaljujući ljudima u Srbiji. U dugom periodu imidž Srbije na Zapadu formirao se kroz ružne slike o njoj, koje su bile plasirane u informativnom programu televizija. Ljudi su na osnovu toga stekli pogrešno mišljenje o vašoj zemlji. Naš film pruža jednu sasvim drugačiju vizuru. Kao što sam ja bio prijatno iznenađen onim što sam video i doživeo u Srbiji, tako su reagovali gledaoci. Meni je zapravo najveća nagrada kada vidim nasmešena lica ljudi posle projekcije filma. Posebno sam ponosan na prvu nagradu koju smo dobili na Zagreb film festu, u Hrvatskoj, jer to znači da su neke osnovne vrednosti za koje se ovaj film zalaže prepoznate i tamo i to bez obzira na postojeće predrasude i negativan istorijski kontekst.

Mnogo ljudi ovde vas vidi kao gradonačelnika Beograda. Šta bi bio vaš prvi potez na toj poziciji?

– Verujem da bi mnogi želeli da vide Nika Slotera kao gradonačelnika Beograda, ali nisam toliko siguran da bi želeli da im ja, glumac i reditelj Rob Stjuart, budem gradonačelnik. Nik Sloter bi sigurno bio sjajan gradonačelnik, sa lakoćom bi rešavao probleme Beograđana. Prvi potez Nika Slotera kao novog gradonačelnika bi mogao da bude, na primer, proglašavanje Žarkova glavnim gradom Beograda. Odmah potom bi usledila obaveza nošenja havajskih košulja za sve gradske odbornike i funkcionere svih gradskih institucija i javnih preduzeća, što bi – samo zamislite tu sliku – vratilo osmehe na lica mnogih Beograđana.