Vagnerovi „Tristan i Izolda“ kao poslednji čin jednog muzičkog leta: Završen Festival Lanodijer 2025

U svom 48. izdanju, festival je trajao od 4. jula do 3. avgusta i sabrao umetnike iz različitih delova sveta u 25 koncerata, u amfiteatru Fernan Lindze (Fernand-Lindsay) i obližnjim crkvama koje tokom leta postaju kamerne katedrale zvuka.

Ovogodišnji program bio je bogat kontrastima: od uznemiravajuće i snažne Orfove kantate „Carmina Burana“ u interpretaciji Rafaela Payarea i Simfonijskog Orkestra iz Montreala (OSM), do retko izvođene Monteverdijeve opere „Krunisanje Popeje“ (Incoronazione di Poppea), kojom je dirigovao Leonardo García Alarcón.

Svoju kanadsku premijeru imao je kontra tenor Franko Fađoli (Franco Fagioli), a publika je sa entuzijazmom pozdravila povratak nekadašnjeg direktora Simfonijskog montrealskog orkestra, dirigenta Kenta Naganoa, koji je sa uobičajenom bravurom izveo Treću simfoniju Johanesa Bramsa.

Finale Festivala pripalo je Vagneru i koncertnom izvođenju opere „Tristan i Izolda“ — jednom od najzahtevnijih, najdužih i najintenzivnijih dela zapadnoevropske muzičke tradicije.

Opisujući prostor između želje i smrti, između pogleda i zatvorenih očiju i između ponosa i ljubavi, ovo delo ne prestaje da se otkriva onome ko ga sluša, kao i da nam ukazuje na tajne koje čuvamo u sebi.

U decembru 1854, pišući jednom prijatelju, Vagner objašnjava potrebu da muzikom ostvari neostvarivo i nedoživljeno: „Pošto nikada do sada nisam osetio istinsku sreću ljubavi, ovim delom želim da dosegnem do najlepšeg od svih snova, u kojem će se, od početka do kraja, ljubav ispuniti do zasićenja.“

Može se reći da je u tome i uspeo, jer se ovo delo smatra vrhuncem lirskog romantizma, i čak i njegovim limitom.

Montrealskim gradskim orkestrom (Orchestre Metropolitain) dirigovao je Yannick Nézet-Séguin, umetnički direktor ansambla, kao i muzički direktor Metropoliten opere u Njujorku i jedan od najuticajnijih dirigenata svetske scene.

Njegovo izvođenje Vagnerovog dela bilo je stilski precizno, sa puno nijansi: tonovi su disali, fraze rasle organski, a orkestar je zvučao kao jedno veliko, slojevito biće, istovremeno pokretljivo i sabrano.

Ne treba zaboraviti i izuzetne muzičare koji su do savršenstva izveli ovu veoma zahtevnu partituru.

U ulozi Izolde nastupila je američka sopranistkinja Tamara Wilson, čiji glas osvaja postojanošću i linijom koja uspeva da se odupre svim unutrašnjim, muzikom i tekstom nametnutim olujama.

Njena interpretacija je bila ozbiljna, bez teatralnosti, prožeta zrelošću koja nas u drugom činu uvodi u lucidni zanos.

Tristan je bio Stuart Skelton, tenor čija se snaga ne iscrpljuje u glasovnom volumenu, već u izrazu koji suptilno otkriva ranjivost.

Njihov dijalog odražavao je kompozitorovu veru da se potpuno i savršeno jedinstvo dva bića može postići samo u zagrobnom životu: „Posle naše smrti, ljubav će ostati.“

Ulogu Brangäne, Izoldine pratilje, tumačila je Karen Cargill, unoseći toplinu i ravnotežu u odnose na sceni, dok je Franz-Josef Selig kao Kralj Marke ponudio tumačenje koje ne traži sažaljenje, već razumevanje.

Kurvenala je pevao Christopher Maltman, sa dostojanstvom koje dolazi iz osećanja dužnosti i vernosti, ne iz patosa.

Bez scenografije i scenskog pokreta, u koncertnom formatu, sve se svodilo na zvuk – na ono što se ne vidi, ali se oseća i pamti.

U završnoj ariji, čuvenoj Liebestod, Tamara Wilson je, gotovo nepomično, izvela svoj monolog sa takvom smirenošću da se činilo da i vetar prestaje da duva kroz okolne borove.

Bila je to smrt kao rasplinjavanje, kao kraj i oslobođenje u istom dahu.

Publika, okupljena pod svodovima otvorene letnje pozornice, uzdržano je ćutala.

Aplauz je stigao tek kada je muzika zaista prestala – kao potvrda nečega što se ne završava lako.

Čak i kada se poslednji ton opere „Tristan i Izolda“ ugasi, neko čudno osećanje ispunjenosti i uzvišenosti ostaje neko vreme u čoveku, kao predeo svetlosti u svitanje, kao impresija posle neobičnog sna, kao verovanje da nas prava ljubav može odvojiti od sveta i poneti ka nepoznatom i uzvišenom.

Tako se završio Festival Lanodijer 2025: ne samo velikim muzičko-dramskim spektaklom, već tihim remećenjem uobičajenog, posle kojeg više ne možemo biti isti.