Važan je koncert, Oskar je sporedan

– Stajao sam pred velikim orkestrom od 90 muzičara i horista. Prolomio se aplauz i ovacije. Sjajan je to osećaj i divno iznenađenje jer nisam očekivao da budem nominovan – kazao je osamdesetsedmogodišnji maestro.

Nije prvi put da majstor saundtreka bude predložen za ovu nagradu – ovo je šesti put iako je nikada do sada nije dobio. Čak i remek-delo za film „The Mission“ Rolanda Joffea izgubilo je bitku sa džez aranžmanima Herbija Henkoka, što je on okarakterisao kao krađu.

Istina, Morikone je 2007. dobio počasno priznanje Akademije za „izvrstan i višestruki doprinos muzičkoj umetnosti“, ali stručna javnost smatra da je ovo priznanje relativno minorno u poređenju sa njegovim ogromnim uticajem, budući da je do sada komponovao preko 500 numera za film, među kojima su najpoznatiji oni za italijanske špageti vesterne (Morikone prezire ovaj izraz jer ga smatra uvredljivim) u saradnji sa Serđom Leoneom, uključujući „The Good, The Bad and the Ugly“ i „Once Upon a Time in the West“.

Takođe, inspirisao je generacije pop umetnika koji su stvarali u žanrovima od roka, hip-hopa, hevi metala i elektronske muzike. Džej Zi je usemplovao „The Ecstasy of Gold“ sa sauntreka „The Good, the Bad and the Ugly“ za svoj album, dok su bendovi poput Muse do Massive Attacka često citirali njegove komade. Metallica je u svom maniru Morikoneovu muziku izvodila na sceni, a Ramonsima je koristila da uz nju izađu.

Sasvim je moguće da činjenica da je Morikone odbio da igra po holivudskim pravilima igre doprinosi da je toliko puta zanemaren. Sve vreme živi u Rimu, ne govori engleski i jednom je odbio ponudu da dobije besplatan stan u Holivudu.

– Naravno, voleo bih da primim nagradu, ali to nije moj cilj. Čini me nervoznim to što treba da imam koncert i voleo bih da budem u najboljem izdanju. To me okupira, ne Oskar – kazao je čuveni kompozitor.

Muzika za „The Hateful Eight“ je prvi originalni Morikoneov rad za Tarantina, mada je reditelj često koristio i prekrajao maestrove postojeće kompozicije (Kill Bill i drugi..)

Ova direktnija saradnja bila je posebno iskustvo za Enia Morikonea, koji je do sada radio sa brojnim rediteljima i suočavao se sa njihovim „muzičkim željama“ jer Tarantino nije imao nikakve posebne zahteve niti je postavljao granice.

– Napisao sam muziku, a da Kventin Tarantino nije znao ništa o tome. Potom je došao u Prag kada sam je snimao i bio veoma zadovoljan. Tako da je naš zajednički rad baziran na poverenju i velikoj slobodi za mene – istakao je kompozitor.

Ovakva sloboda često mu je ostavljana pa i više od toga. Sam Morikone kaže da su delovi Leoneovih vesterna bili onako spori da bi se određene scene produžile kako bi se uklopile u saundtrek. Luksuz gotovo nezamisliv u današnjoj filmskoj industriji.

Morikone je kreirao veliki deo muzičkog izraza vesterna – od švićkanja korbačem do drombulja, ali kao što neumorno ističe, sve to čini manje od 10 odsto njegovih saundtreka. Morikonea ponekad frustrira što se publika veoma fokusira na raniji opus zbog čega je možda iznenađujuće što je pristao da radi sa Tarantinom na ovom filmu – prvom vesternu od 1981. u „Buddy Goes West“.

Naravno, Tarantinova vizija se umnogome razlikuje od Leoneove od pre pola veka zbog čega je Morikoneu ovaj rad i prijao.

– Nije to pravi vestern. Muzika koju sam pisao za Leonea pripada tim filmovima i tom vremenu, ali ovim sam želeo da krenem ka simfonijskoj muzici ili čak američkoj popularnoj muzici. Bilo mi je bitno da uradim nešto da prekinem niz koji je postao tradicija – smatra Morikone.

Muzika, krv i nasilje

Nekada je saradnja Tarantino-Morikone bila malo verovatna naročito kada je potonji studentima u Rimu kazao da sa rediteljem ne bi rado sarađivao nakon što je Tarantino uzeo song koji je Morikone pisao za „Django Unchained“- Ancora Qui, i upotrebio je na način koji se kompozitoru nije dopao.

– On stavlja muziku u svoje filmove bez ikakvog reda – ocenio je Morikone. Ipak, rekao je u jednom trenutku da su ove izjave izvučene iz konteksta i da je zapravo količina krvi i nasilja to što njemu nije prijalo.

Prirodno je zapitati se kako je „prevario“ potonji Tarantinov film koji je već prošao kroz špalir osude javnosti.

– U ovom filmu nasilje je toliko preterano da ne možete da ga uzmete za ozbiljno. Lako se podnosi, dok u drugim filmovima nasilje može biti manje, ali realističnije – kaže Morikone i još objašnjava da pisati muziku koja treba da bude potpora nasilnoj sceni gura muzičare do fizičkih i mentalnih granica.