Čovek koji je za kulturu i mlade umetnike u Srbiji uradio više nego sva ministarstva i udruženja zajedno, glasi krajnje jednostavan komentar anonimnog čitaoca ispod jedne od informacija o smrti Radovana Laleta Đurića, renomiranog likovnog umetnika i osnivača Niš Art Fondacije (NAF), koja je proteklih godina svojim projektima „pomerala granice“ i postala drugi naziv za njega samog.
Lale Đurić- umetnik, mecena, entuzijasta i prijatelj Danasa, preminuo je u Njujorku, prošlog petka, pred svoj 69. rođendan. U „glavnom gradu planete“ živeo je i uspešno radio od 1973. godine. Osim ateljea, tu je imao i galeriju „Lale space“ („Prostor Lale“), dizajnerski studio, vorkšopove i šourumove. Ateljea je prethodno imao i u Veneciji, Amsterdamu i Parizu, gde je paralelno učio slikarstvo. Pre odlaska u daleki svet radio je kao dizajner i scenograf u beogradskom Narodnom pozorištu. Osnovnu i srednju školu završio je u Nišu. Rođen je 7. maja 1945. godine u selu Ljubatovica, opština Bela Palanka.
Još krajem 70-ih pojedini srpski mediji proglašavali su ga „jednim od najskupljih jugoslovenskih slikara u svetu“. Njegovi umetnički radovi deo su vrednih privatnih, bankarskih i korporacijskih kolekcija širom planete. Uspešno je izlagao u bivšoj Jugoslaviji, Italiji, Švajcarskoj, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Kanadi, kao i u Australiji i SAD. Odlične kritike dobijala je i njegova dizajnerska produkcija nameštaja pod nazivom „Radovan“.
Početkom Trećeg milenijuma, kada je multinacionalna kompanija Filip Moris kupila Duvansku industriju Niš, čemu je, kažu nezvanični glasovi, i sam ozbiljno kumovao, počeo je učestalo da se vraća u Srbiju. Tada je osnovao NAF, čiju je većinu projekata finansijski podržavao Filip Moris. Oko NAF-a je okupio i druge osnivače, većinom prijatelje iz Beograda, među kojima i Olju Ivanjicki, Jovana Ćirilova, Nedu Arnerić, Gordanu Sušu, Radu Đuričin i Tihomira Trivunca. Prema njegovoj zamisli, NAF je trebalo da doprinese kulturnom razvoju Niša i Srbije, a posebno da pruži podršku mladim i talentovanim umetnicima, kako bi ostali u svojoj zemlji.
– Ovu zemlju već je napustilo previše mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi. Otišli su ne zato što je mrze već zato što su bili prisiljeni. Pobegli su jer u svojoj zemlji nisu mogli da dobiju šansu, nađu posao, plate stan. Zbog toga su spremni da čekaju u redovima za vize i rade i najlošije poslove po svetu. A kada bi Srbija postala deo Evrope, i njihov odlazak u svet bio bi sasvim drugačiji. To ne bi bilo poniženje već šansa. Recimo, otkada je Poljska ušla u EU, sve manje Poljaka dolazi u SAD, a sve više se odlučuje za rad u Irskoj, Engleskoj i drugim, bližim, zemljama. Tamo rade, a vikendom se vraćaju kući. Tako bi i naši mladi umetnici mogli da ostanu u Srbiji, a u Evropi i svetu se usavršavaju, izlažu i prodaju svoja dela – govorio je.
Verovatno zato je i bio najponosniji na NAF-ov Nacionalni konkurs „Mladost“, koji prate prodajne izložbe najboljih radova u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, a zatim i dalja promocija mladih i talentovanih umetnika na međunarodnom planu. Konkurs je prvi put raspisan 2006. godine i prema ocenama stručnjaka spada među najveće u Evropi, sa nagradnim fondom od 18.000 evra koji je izdašniji, recimo, od fonda za Pulicerovu nagradu. Na konkurs se javljalo po više od hiljadu umetnika do 35. godine starosti, a izložbe je videlo skoro 400.000 posetilaca.
Prema mnogim ocenama, vrhunac „pojedinačnog“ kulturnog delanja NAF-a bila je izložba „Leonardovi kodeksi i mašine“, održana 2008. u Nišu i Beogradu. Na izložbi, koja je retkost i u razvijenim zemljama, moglo se videti 65 eksponata napravljenih po originalnim nacrtima Leonarda da Vinčija, uz korišćenje materijala i tehnologije iz njegovog vremena. Modeli, pristigli direktno iz muzeja u Firenci, predstavljali su autorove vizionarske zamisli robota, letilica, podmornica, automobila… Za ukupno 90 dana, izložbu je videlo više od 100.000 ljudi, 30.000 u Nišu i 70.000 u Beogradu.
Fondacija je organizovala i Nacionalni konkurs za dizajn nameštaja, uz „logističku podršku“ Vlade Srbije i kompanije „Simpo“ iz Vranja. Na konkurs je pristiglo stotinak radova mladih dizajnera, a nagradni fond je iznosio 20.000 evra. Bila je organizator Nacionalnog konkursa za pozorišnu jednočinku. Priredila je niz vrednih izložbi slika, među kojima i slika Paje Jovanovića i Olje Ivanjicki. Realizovala je nekoliko kulturno-humanitarnih projekata, od kojih i „Humanost u boji“, u okviru kojeg su mladi umetnici svojim radovima oplemenili nišku Kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju. Uz podršku Filip Morisa, sagradila je ili renovirala pet galerija u Nišu, Beogradu i Novom Sadu. Mnoge od ovih projekata umeo je i sam da finansira, kad god nije bilo dovoljno novca, a takvih situacija je bilo.
Na mnogim svečanim otvaranjima Laletovih umetničkih, primenjenih i graditeljskih dela prisustvovali su ministri, gradonačelnici, političari i drugi moćni ljudi našeg javnog života. Uprkos njihovim velikim rečima za to što radi, nikada nije dobio bilo kakvo zvanično priznanje. Ni Komisija grada Niša za dodelu najveće gradske nagrade, „11. januar“, nije prihvatila predlog da on bude njen laureat za 2012. godinu. Laleta su predložili novinari većine redakcija i dopisništava u Nišu, koji su prvi put od ustanovljenja te nagrade odlučili da kandiduju nekog ko „nije iz njihovih redova“.
On sam nije voleo ni intervjue. „Ja sam zapravo stidljiv“, objašnjavao je. Bio je veoma zatvoren kada je trebalo javno da govori o sebi, ličnom životu, pa i svojoj umetnosti. Mada su mediji beležili ocene da su njegove slike „čudesne“, zadovoljavao se samo ponekom rečenicom na tu temu. „Volim veliki format, volim da obojim prostor, i jako se mučim dok ne odlučim da je slika gotova“, rekao je jednom.
Svi koji su ga poznavali, međutim, mogu da svedoče da je privatno bio drugačiji. Čovek ogromne zemaljske energije. Čovek veoma jake emocije. Mlad duh. Hedonista. Otvoren, nekonvencionalan, neposredan, „komotan“. Mada je umeo da se naljuti i bude oštar ili glasan, brojne su situacije kada je pokazivao svoje meko srce. Nije malo ljudi kojima je pomogao, na razne načine. – Bio je umetnik druženja – smestili su sve to u jednu rečenicu neki od njegovih dugogodišnjih prijatelja, a oni to odlično znaju.
Prijatelji o Laletu
Probijao se kroz život svojim sposobnostima bez nekih velikih olakšica. Ja to znam pošto smo zajedno počinjali. Sve što je postigao u životu, postigao je svojim rukama i svojim sposobnostima. To nije zaboravio i zbog toga je pomagao mladim i darovitim ljudima, da im bude makar malo lakše. Od samog početka sam učestvovao u NAF-u jer Lale nikad nije zaboravljao svoje prijatelje, rekao je nedavno za Danas Jovan Ćirilov, teatrolog.
Lale Đurić nikada nije zaboravio ni Srbiju, ni rodni Niš. Cela priča u vezi sa Fondacijom ne bi profunkcionisala da se on u nju nije u startu umešao, rekla je Neda Arnerić, glumica, istoričarka umetnosti i članica žirija NAF-a.
Veliki trud i ljubav inicijatora fondacije Laleta Đurića omogućila je da se svake godine predstave novi mladi umetnici. U našem društvu, koje sporo rešava sistemske probleme, ovakav koncept istrajnog negovanja konkursa i izložbi nije samo nadomeštanje nebrige već višestruko dobar primer za institucije i za privredu, kao model koji predstavlja otvoren poziv institucijama sistema da više pažnje obrate na umetnost, kulturu i mlade kao kreatore naše budućnosti, rekla je Kristina Ristić, slikarka, dva puta laureatkinja NAF-a i članica žirija.
Svojom energijom, talentom i umetnošću druženja, okupio je oko sebe velika imena srpske kulture i na taj način motivisao mnogo mladih ljudi u čitavoj Srbiji da prikažu svoj talenat. Možda tridesetak ili četrdesetak mladih umetnika počelo je da živi od slikarstva. To danas nije lako ni velikim umetničkim imenima, a kamoli mladim neafirmisanim umetnicima između 20 i 30 godina, kojima takva vrsta pažnje najviše znači, rekao je Goran Ćirić, bivši gradonačelnik Niša. A. Ć.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
