Verujem u divljizam, jer ima snagu za opstanak

Ovo je ukratko opis predstave „Analogije“ Porodice bistrih potoka, koja će nakon svoje ulične izvedbe dobiti i scensko uprizorenje, s nešto drugačijim konceptom i skraćeno, u Ustanovi kulture „Vuk Karažić“ sutra u 20 sati. Za sada samo jedno izvođenje predstave finansirao je Gradski sekretarijat za kulturu, a o tome zbog čega ovaj jedinstveni avangardni teatar kod nas nije podržan, ali i kako izgleda živeti filozofiju sopstvene umetnosti, u razgovoru za Danas priča osnivač ove nesvakidašnje umetničke porodice Božidar Mandić. Današnjim jezikom rečeno, multimedijalni umetnik iza koga je 30 knjiga, petnaestak predstava, 17 samostalnih izložbi i neprestana borba za prirodu i spas planete. „Kad vidim dete sa njim uspostavljam neki kosmos, kad izađem na scenu ja se produbljuem u svom ja, kada pišem svoje tekstove, reči su moji gospodari, a likovnost je nešto čemu se predajem imajući posvećenje pre svega prema materijalu. To je, ako ništa drugo, jedna vrsta autorstva. Stojim iza jednog autorskog čina, veliki sam protivnik postmoderne i neka vrsta mog kulturološkog umetničkog predloga je divljizam. Verujem u divljizam, u divljinu jer ona ima u sebi snagu za opstanak, a kultivisani elementi sve manje i manje. Ja pripadam maloj paradigmi koja pokazuje da se može drugačije živeti, drugačije misliti“.

O čemu govore „Analogije“?

– Predstava „Analogije“ je neka vrsta predloga da ovakav čovek mora da pronađe komunikativni element, mora da se snađe, mora da se poveže sa bilo čim. Preferiram da to bude priroda, vazduh, čovek, ljubav, strast, ali isto tako kontakt sa zgradama ako čovek živi u gradu, sa malom baštom, prozorom. Dakle, da čovek ne bude mrtvo biće koje čak ni ne egzistira. Želim da naznačim da postoji radost, angažman duše koja kaže „ja sam živa, ja postojim i neću da umrtvljena postojim u 21. veku i da idem na terapiju svake srede i petka da bih nagovestila da sam živa“. Zanima me dramaturgija bez dramaturgije i neka vrsta pročišćenog pozorišta. Mi nismo ni amateri ni profesionalci, nego ljudi posvećeni životu i teatru, tako da pokušavamo da kroz autentične prizore, slike, scene, na najjednostavniji način budemo opozicija, subverzija savršenog sveta koji je ubio čoveka. Mi hoćemo i obrnuto – da interes vratimo u inter esse (suštinu). Mi radimo obrnuto – jednostavni elementi, trčanje po sceni, čovek je čovek, razgolićeno biće. Ja ne glumim na sceni, ja pokazujem svoju bit, donosim svoje mogućnosti, ritam.

Kako biste opisali svoju stvaralačku filozofiju?

– Moja teatraska posvećenost bi mogla da bude zasnovana na Artoovoj definiciji da jedan stvaralac u pozorištu nikad ne ide ka ishodu nego je u samom hodanju ka ishodu. To je velika razlika. Ja ne znam ishod mog teatarskog delovanja. Znam da mu u najvećoj meri pristupam s emocijom. Veoma volim pozorište ili pozorište nerazličito od života i znam da ono ipak može biti razlog za 50 ljudi, koji će doći da gledaju našu predstavu, da odu radosniji. I dva sata danas biti radostan znači biti disident, biti subverzivan. Ne pristati na svet prepun tuge, prepun besmisla, svet koji ne zna ka čemu ide. Zbog toga i načina na koji živim – u komuni, i opredeljenja da se borim za prirodu, planine, reke, sve moje predstave su posvećene upravo tim elementima borbe i ekologiji na najživotniji, najgestualniji način. Ja se ekologijom bavim 40 godina i to odgovorno, a ne putem plakata i kataloga, što je samo dodatak jednoj estetici koja je po mom mišljenju i u filozofiji i umetnosti veoma važna, a to je da se borimo ne za samo za čoveka i protiv nepravdi u društvu, nego da se borimo protiv najveće nepravde koja se desila na relaciji čovek – planeta. Čovek je na putu da uništi planetu, time jasno i sebe i svoj život. U ovom trenutku ja se jako borim za biljke, životinje, stenje, vetrove, nevidljive svetove, borim se za daždevnjake i mrave jer mislim da su oni ti koji nisu izgubili neposrednost.

Otpor protiv tehnologije

Moja filozofija je filozofija Zemlje i imam veliki otpor prema tehnologiji. Borim se protiv nauke i progresa jer mislim da nisu ništa dobro doneli čoveku. Uskoro ću imati izložbu koja će se zvati Nove tehnologije u kojoj ću izložiti panj, drveni sadač za kupus, drveni malj, drveni čekić, drvenu cev za vodovod. Mislim da će to biti nova tehnologija, a da će kompjuteri, ekranska otuđenost, površnost življenja otići u neki magacin. Čovek će na to zaboraviti i vratiti se elementima i atributima plesa, igre, zagrljaja, baštovanstva, građenju nekog novog sveta koji daje mnogo više smisla.

Ministarstvo bez odjeka

Najveća inkvizicija koja se desila u našoj kulturi je marginalizovanje avangrade. Mi dobijamo malo prostora. Moram da kažem da sam 102 puta zvao ministra Bradića da razgovaramo da možda Porodica bistrih potoka postane institucionalno zaštićena.Tražim da Ministarstvo samo malim sredstvima stane iza nas, da nedeljno obradujemo 50, 100 ljudi pozorišnom predstavom, čistim vazduhom, hranom bez pesticida. To bi za mene bio Novi teatar. Međutim, nema nikakvog odjeka.