Deveta simfonija je poslednje okončano delo Gustava Malera – ekspresivno oproštajno i istovremeno vizionarsko iščekivanje muzičke modernosti.
Još jedna posebnost: za razliku od drugih dela, Maler nije doživeo premijeru svoje Devete simfonije.
Ostalo mu je uskraćeno uobičajeno konačno uspostavljanje instrumentalne ravnoteže.
„Ovo predstavlja poseban izazov za sve one koji tumače ovaj muzički testament kada tumače muzičku partituru“, kaže Kiril Petrenko, šef-dirigent Berlinskih filharmoničara, koji je 14. maja preuzeo ovaj zadatak sa svojim legendarnim orkestrom.
Datum nastanka ove simfonije je između 1908. – 1910. a svetska premijera je bila 26. juna 1912. u Beču u izvođenju Bečke filharmonije pod upravom legendarnog dirigenta Bruna Valtera.
Kod Berlinskih filharmoničara ovo delo je prvi put bilo izvedeno 4. februara 1913. Dirigent je bio Oskar Frid.
Kada je Gustav Maler počeo da komponuje novo orkestarsko delo posle Osme simfonije, mit o Devetoj simfoniji je možda bio na vrhuncu – uostalom, ni Betoven, ni Šubert ni Brukner nikada nisu premašili ovaj broj u svom simfonijskom stvaralaštvu.
Sam Maler, pomalo sujeveran, komad je stoga nazvao ne simfonijom, već pesmom zemlje.
Tek tada se osetio spremnim da se zaista uhvati u koštac sa „devetom“.
To je učinio svojim prvim skicama u leto 1908. u Toblahu, u svom letnjikovcu u Južnom Tirolu.
Prethodnih godinu dana doživeo je nekoliko sudbinskih udaraca: ćerka mu je umrla u uzrastu od četiri godine, njemu samom je dijagnostikovana srčana insuficijencija, a bio je primoran da napusti funkciju direktora Bečke dvorske opere.
Ali sada se Malerovo raspoloženje popravilo, pogotovo jer se nazirao atraktivan angažman u njujorškom Metu.
Sledećeg leta Maler je ponovo radio na svojim skicama i, u kreativnom transu produktivnosti, završio kompoziciju Devete.
Prepisao je svoj rukopis u Njujorku 1910. rekavši da je „verovatno potpuno nečitak za oči stranaca“.
Ali pre nego što je mogao da razmišlja o izvođenju simfonije, njegova srčana insuficijencija se pogoršala u neizlečivi endokarditis.
U maju 1911. vraćen je u Beč, gde je, samo nedelju dana nakon dolaska u njega, umro.
Sa Malerovom smrću počela je da se stvara legenda koja okružuje Devetu a premijera 1912. dodatno ju je pojačala: da li se kompozitor oprostio od života ovim zvucima?
„Šta mi smrt govori“, spekuliše muzički pisac Pol Beker, bio je tajni naslov – ali kada je Maler napisao ovu simfoniju nije imao ni 50 godina i njegova bolest je bila daleko od životne opasnosti.
Ipak, u ovoj Devetoj simfoniji kompozitor pronalazi radikalno subjektivan ton, bez obzira na očekivanja publike.
Sa svoja četiri stava, čisto orkestarski bez vokala, simfonija na prvi pogled prati uobičajen obrazac.
Međutim, spoljašnji pokreti ne samo da su izuzetno dugi, već se održavaju i sporim tempom; samo su unutrašnje rečenice odmerene i brze.
Arnold Šenberg je rekao da delo „više nije pisano u prvom licu“, kao da je „još uvek postojao skriveni autor koji je samo koristio Malera kao govornik“.
To posebno potvrđuju dva srednja stava: oni dočaravaju narodne igre i forme (Landler i valceri u drugom, zamršene fugati u trećem), delimično otuđeni, delom izobličeni – dirigent Vilem Mengelberg, koji je dobro poznavao Malera, govorio je u oksimoronu, o „tmurnom veselju”.
Sa druge strane, prva i poslednja rečenica zvuče gotovo bolno intimno, kao da neko razgolićuje njihovo najdublje biće, bespomoćno izloženo svojim savremenicima i potomcima.
U velikom andanteu, sa svoje tri teme zasnovane na klasičnoj sonatnoj formi, fragmentarni nizovi nota se spajaju da bi formirali melodije, uspostavljajući opadajuću sekundu, koju je Maler nazvao „zbogom“, kao važan interval, gradeći velike strukture, likovne uspone, misteriozne nove pristupe i klastere koji se igraju „sa srdžbom“.
Katastrofa je neizbežna, smrt kuca teškim ritmom u trombonima i tubi; Iz daljine trube odgovaraju pogrebnim maršem („kao teški konvoj“).
Na kraju, zavesa se otvara i otkriva idiličnu scenu, sa ptičjim pesmama koje sviraju na flauti: pogled u drugi svet.
Finalni adađo vijuga i kruži oko dvostruke ritmičke figure kao da nikada ne želi da se završi – to je, po rečima muzikologa Karla Dalhauza, „muzika koja se ponekad čini da je izvan sebe“.
Pojedini tumači ovog dela ističu kako Deveta simfonija započinje „nepravilnim ritmom otkucaja kompozitorovog srca“, završava ponorom u ništavilo, dok se u sredini nalaze stavovi „najkatarzičniji od svih poznoromantičarskih simfonija“.
Grandiozno izvođenje najboljeg orkestra na svetu je još jednom potvrdilo genijalnost ovog simfonijskog dela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
