Vladimir Lalić, srpski umetnik koji je postavio trajnu skulpturu u Londonu: Studenti su uradili fantastičnu stvar

„To Move, is to Bloom“ (Pokret budi cvetanje) skulptura Vladimira Lalića nalazi se u srcu londonske opštine Lewisham, u parku Manor House Gardens.

Delo našeg vizuelnog umetnika, takođe poznato i kao „Cvetanje Tise u Londonu“ izranja iz jezera i pretvara ga u poetsku scenu pokreta i odraza.

Instalacija, poput jata izmišljenih insektolikih bića, uzdiže se na savitljivim šipkama od nerđajućeg čelika. Njihova ručno oslikana tela i krila lagano se njišu na vetru i svetlosti, praćena zvučnim pejzažom, takođe delom umetnik. Njihove glave se postepeno otvaraju i pretvaraju u cvetove, simbolizujući metafizičku metamorfozu – proces evolucije koji se odvija između dubine vode i prozračnosti vazduha.

Povodom snoviđajno bajkovite instalacije „Cvetanje Tise u Londonu“, o inspiraciji, insektima, čoveku i prirodi, o umetnosti u Srbiji i Britaniji i studentskim protestima, za Danas govori Vladimir Lalić.

Kako se rodila ideja za koncept ove nesvakidašnje postavke na vodi?

– Već neko vreme radim na delima zasnovanim na kreiranju izmišljenih životinjskih vrsta koje odražavaju ljudske kompleksnosti. Ovog puta želeo sam da oblikujem bića koja izviru iz vode, prolaze kroz promenu i na kraju im se glave otvaraju u cvetove. Kao simbol preobražaja. To me je odmah podsetilo na prirodni fenomen cvetanja Tise, koji potiče iz kraja mojih predaka, iz Novog Bečeja. Tako se spontano spojila lična priča o korenima sa univerzalnom temom migracije i transformacije. I kad mi je bila predstavljena tema migracije u okviru projekta Echoes of Migration, odmah sam znao u kom pravcu želim da idem. Art Voyage Biennial, koji vodi kustoskinja Tima Jam, imao je ideju da napravimo rad u javnom prostoru, nešto što bi nosilo duh mojih ranijih dela, ali u većem, trajnom formatu.

Vi ste jedini naš umetnik sa trajnom postavkom u srcu Engleske. Koliko znači to priznanje, kakve ste reakcije dobili?

– To je divna stvar, ali je i bila velika odgovornost. Morao sam da napravim delo koje se uklapa u pejzaž i sam duh parka. Koristio sam isključivo netoksične i izdržljive materijale, nerđajući čelik i bojo ih koristeći posebne emajle koje sam zaštitio lakovima koji se koriste za brodove. Najlepše mi je bilo čuti reakcije ljudi koji žive u okolini, jer im taj park mnogo znači. Tamo su biblioteka, škola, teniski tereni i velike zelene površine gde se održavaju festivali. To je mesto gde se okuplja zajednica, gde ljudi šetaju pse, deca se igraju i gde se život dešava svakog dana. Lewisham je opština u kojoj se park i skulptura nalaze, ali i mesto gde sam završio Goldsmiths University of Arts. To je multikulturalna zajednica, verovatno jedna od najraznolikijih u Londonu. Ima svoj Muzej migracije i kroz svoju istoriju uvek je bila utočište za ljude iz različitih krajeva sveta. Zbog toga mi je posebno značajno što baš tamo sada stoji moja skulptura, delo koje govori o migraciji, promeni i pripadanju.

Da li biste nam pojasnili zašto?

– Kao migrant, to doživljavam i lično. To što sada jedan rad iz mog imaginarijuma, inspirisan mojom domovinom, stoji trajno u Londonu, ima za mene snažnu simboliku. Na neki način to je moj način da zahvalim ovom gradu što me je prihvatio. Da ostavim trag, ali i da otvorim prostor za dijalog o stvarima koje nas povezuju – o kretanju, promeni, prilagođavanju i potrebi da pripadamo.

Kako gledate na to što je postavka u javnom prostoru, svima dostupna?

– Mislim da javna umetnost ima ogromnu moć. Ljudi svakodnevno prolaze pored nje i kad se u njoj prepoznaju, makar i nesvesno, ona postaje deo njihovog života. Volim što se ova skulptura ne nameće, već diše zajedno s pejzažom. Vidim je kao mesto susreta, gde jako bitni razgovori mogu otvoriti nove mogućnosti.

Šta mislite o vrednovanju umetnika u Srbiji, da li država pruža dovoljno prilika našim stvaraocima da se na ovakav ili sličan način predstave?

– Nažalost, sadašnja vlast nema razumevanja za umetnost. Sve uglavnom funkcioniše po liniji nepotizma, a ne po kvalitetu rada. Ima izuzetaka i pojedinaca u institucijama koji imaju inicijativu i volju da nešto pokrenu, ali to su retki slučajevi. I nažalost, zavise od državnog finansiranja. Pisao sam svojoj opštini Novi Beograd više puta tražeći prostor za rad, ne besplatno, već po umetničkim uslovima. Nikada nisam dobio ni odgovor. Srbija ima simboličan, gotovo nepostojeći budžet za kulturu, ali ima ogroman broj kreativnih ljudi sa potencijalom. Potrebno je obezbediti prostore koje umetnici mogu koristiti kao ateljee po realnim uslovima, a ne po komercijalnim cenama. Ima mnogo toga što bi moralo da se promeni, jer kultura i umetnost jesu najjači i najbitniji glas jedne nacije.

Kako Britanci neguju umetnost, u odnsu na Srbiju?

– U Britaniji se u umetnost ulaže ozbiljno. Ona je deo državnog brendinga i nacionalnog identiteta. Mnogi projekti koji se bave temama kao što su migracija, rod, kolonijalna prošlost i identitet dobijaju podršku jer postoji svest da umetnost oblikuje kulturu i kolektivnu sliku o zemlji. Moja skulptura je finansirana od strane Arts Council England i National Lottery, koja veliki deo svog fonda usmerava u umetnost. Tamo je potpuno normalno da država investira u umetnike, jer razumeju da umetnost ima moć da menja perspektive, inspiriše i povezuje ljude. Umetnost se ne tretira kao luksuz, već kao nužan deo društvenog tkiva. Tako je bilo i kod nas, ali već dugo vremena nije tako, što svedoče javni spomenici po Beogradu.

Da li vam nešto uliva nadu kada govorimo o umetnosti u našoj zemlji?

– U Srbiji postoji mnogo talentovanih umetnika, ali sistem podrške gotovo da ne postoji. Postoje pojedinci i galerije koji prepoznaju značaj umetnosti. Meni su, na primer, za ovaj projekat dodatno pomogli Galerija Novembar i porodica Đerković, koji imaju jasnu viziju o tome da umetnost i naša kultura moraju živeti i unutar i van granica zemlje. Takvi primeri daju nadu da umetnost, uprkos svemu, pronalazi svoj put, čak i tamo gde institucije zakažu.

Postavka se sastoji od insektolikih bića hibridnog izgleda. Šta vas kod njih fascinira?

– Životinje su mi oduvek bile neiscrpna inspiracija, ali insekti izgleda zauzimaju posebno mesto. Oni su vizuelno izazovni, njihova krila, dlačice, segmenti tela – sve je toliko kompleksno i detaljno da me tera na opsesivno izučavanje. Crtati ih je izazovno, kao neka anatomska studija života u mikroskali. Ali osim vizuelne fascinacije, moraju imati i simboličku težinu. Oni uvek nose ljudsku projekciju jer smo mi izrazito antropocentrična bića. Mi ih posmatramo iz naše perspektive, pridajemo im značenja, moralne ili estetske vrednosti. Na primer, muve ljudi doživljavaju kao prljave, negativne, ali one su ključne za ekosistem, za proces raspadanja kao i obnavljanja prirode. Kroz njih istražujem granicu između čoveka i životinje, između nagona i razuma. Ljudi često zaborave da su i sami deo životinjskog sveta, a upravo u toj razlici između „nas“ i „njih“ pronalazim prostor za umetničko istraživanje.

U kom smislu?

– Jako mi je zanimljiva knjiga Tomasa Nagela What Is It Like to Be a Bat? (Kakvo je to biti slepi miš), u kojoj se preispituju granice ljudske svesti i nemogućnost da istinski razumemo iskustvo drugog bića. Upravo ta nemogućnost razumevanja drugosti, taj jaz između iskustva i spoznaje, za mene postaje izuzetno plodno tlo za umetničko istraživanje. Kroz svoje radove pokušavam da zavirim u taj prostor između ljudskog i životinjskog, između onoga što možemo pojmiti i onoga što ostaje neizrecivo. U tom iskliznuću iz poznatog, u pokušaju da na trenutak „postanemo“ drugo biće, rađa se ono što smatram autentičnim umetničkim iskustvom – suočavanje sa neuhvatljivim delom nas samih. Zato ih u svojim delima često humanizujem, da bih zapravo pokazao koliko su naše „ljudske“ osobine ponekad instinktivne, mehaničke. Njihova hibridnost odražava i nas same u savremenom svetu. U njima vidim ogledalo ljudske prirode, naše potrebe da se transformišemo, preživimo i ostavimo trag, čak i ako to znači da postajemo nešto sasvim drugo.

Kako je izgledalo raditi sa prirodom kao „platnom“?

– To je bio najveći izazov. Morao sam mnogo da zamišljam, merim i posmatram. Proveo sam sate uz jezero, prateći promene svetla na vodi, pokrete ptica i ritam prirode. Ipak, sve mi je delovalo apstraktno dok skulptura konačno nije bila postavljena. Tada sam shvatio da ne smem da idem protiv prirode, već da moram da joj se prilagodim, da je oslušnem i postanem njen deo. U jezeru živi više od devetnaest vrsta ptica; tu su i veverice i lisice, a nivo vode se menja sa godišnjim dobima. Tako da nije u pitanju prazno platno – to je živi organizam. Skulptura je postala deo tog ekosistema, a ne njegov dodatak.

Da li biste izdvojili primer koji to oslikava?

– Najlepši trenutak bio je kada je Kevin Percival, viši fotograf u Science Museumu u Londonu, zabeležio vodomara kako sleće na skulpturu – pticu koja se ranije retko viđala u parku. Taj prizor je potvrdio da se delo zaista stopilo sa prirodom. Danas ljudi iz okoline već govore da ne mogu da zamisle park bez nje, što mi je najveće priznanje: kada umetnost postane neodvojiva od mesta kojem pripada.

Kako, s tim u vezi, vidite na odnos između čoveka i prirode?

– To mi je stalna tema. Danas imamo čoveka koji sebe više ne vidi kao deo prirode, već kao nekoga ko pokušava da je „spase“, što zvuči paradoksalno. Ta kontradikcija me neprestano zaokuplja i zato često preispitujem granicu između prirodnog i veštačkog.
Da li je, recimo, dabar koji gradi branu i menja tok reke radi nešto veštačko? On koristi prirodne materijale, ali ih opet kroji po svom nahođenju. A čovek, u suštini, čini isto, ali u mnogo većem obimu. Rekao bih da je razlika u svesti i u potrebi da dominira nad prirodom, ali se pitam – da to isto mogu i druge vrste, da li bi i one to radile? Čini mi se da je koren problema u sopstvenom stavu da smo odvojeni od prirode, da stojimo iznad, umesto unutar nje.

Postavka ima i zvučni aspekt. Kako je nastala kompozicija?

– Kada sam završio insekte, primetio sam da, kada ih lagano dodirnem ili kada kucnem po njima, oni počinju da vibriraju. Zvučali su kao zvona, kao marimba ili mali metalofon. Svaki je imao svoj ton i svoj karakter. Tada sam shvatio da ih moram odsvirati. Snimio sam njihove zvuke i kasnije ih u programu obradio i pretvorio u kompoziciju od pet delova – od dubine vode do završnog leta. Ta muzika prati razvoj vrste i pokret skulptura, kao da svaka od njih ima svoj unutrašnji ritam i glas. Zamišljam je kao zvučni pejzaž evolucije, proces u kojem se materijal, zvuk i pokret stapaju u jedno telo. Na kraju je sve ispalo kao da slušamo otkriće zvuka bića koja ne postoje, kao da se nalazimo u nepostojećem prirodnjačkom muzeju budućnosti gde artefakti dišu i proizvode tonove.

Koliki je značaj zvuka u vašim radovima?

– Zvuk mi je važan jer unosi dodatnu dimenziju u rad. Uvek pazim da ne preuzme narativ, već da vizuelnom sloju doda dubinu i osećaj prisustva. Zvuk u mom radu ne objašnjava sliku, već je produbljuje i otvara prostor za drugačije čitanje. Ne mora svako delo da ima muziku, ali sve više mojih radova diše i kroz ton, kao da imaju svoj unutrašnji puls. Najčešće prvo napravim vizuelno delo, a tek kasnije, dok ga posmatram sa distance, počnem da osećam kakve bi zvuke trebalo da proizvodi, šta mu prija i kako bi moglo da zvuči iznutra.
Ti zvuci postaju svojevrsno produženje materijala, njihova nevidljiva struktura. Muzičke kompozicije koje pravim za svoj bend Organized Chaos funkcionišu na drugačiji način – ove su fluidnije i imaju drugačiju unutrašnju logiku. Dok bend istražuje različite narative i više je „in your face“, vizuelni radovi traže sopstvenu muziku iz svoje forme i apstraktnih emocionalnih tokova.

Osvrnimo se još jednom na Srbiju i na goruće pitanje kad smo kod naše zemlje – kako gledate na studentske proteste i političku situaciju u domovini?

– Pratim sve što se dešava i ne mogu da ostanem ravnodušan. Često sam nervozan, besan i tužan. Dešava se da mi ceo dan prođe u čitanju vesti. Bio sam u Beogradu 15. marta na velikom protestu i tada sam pevao u horu, što mi je bio poseban i emotivan trenutak. U Londonu sam više puta učestvovao na okupljanjima ispred ambasade i Tate Moderna. Kada su ljudi saznali da sam pevao, spontano smo organizovali hor i tamo, gde sam ja dirigovao. Svi se borimo na svoj način. Verujem u studente i u njihovu istrajnost, jer mislim da su pokrenuli nešto što se više ne može ugasiti. Nadam se da će izbori biti raspisani i da će promena doći na pošten način. Ako ne, teško je predvideti kakav će biti ishod, i nadam se da se neće desiti isti scenario iz prošlosti, ali trudim se da zadržim nadu. U svemu ovome osećam da postoji smisao i da se nešto zaista pomera. Studenti su uradili fantastičnu stvar i nekima deluje da je možda sve sporije nego što bismo želeli, ali ipak verujem da idemo u pravom smeru, i da je samo pitanje vremena kada će se morati desiti preobražaj vlasti i dela društva koji je prati.