Vladimir Paskaljević: Marković bi najbolji film o antisrpstvu napravio snimajući predsednika i „toaletarce“ samo mobilnim telefonom

– Scene iz Markovićevih filmova su arhetipske, i zna ih apsolutno svako ko je Srbin, i ko je živeo u Srbiji. Dakle, Marković je utkan u kulturni DNK -a Srba, kao i ostalih ljudi koji žive na teritoriji ex Yu, barem narednih sto godina, htela to vlast u Srbiji da prihvati ili ne.

– Njegovo redovno kritičko intelektualno komentarisanje politike režima, kako onog iz ratnih 90-tih, tako i sadašnjeg, koji je zapravo isti, jedino nema Miloševića, i ta vrsta javnog građanskog aktivizma jednog umetnika, sasvim su uobičajena, konstantna pojava u razvijenom demokratskom društvu.

Kako navodi Paskaljević, koji se poslednjih godina bavi profesurom, predaje filmsku umetnost na univerzitetima Jork, Toronto Film School, Wilfrid Laurier i Lakehead u Torontu, u takvim društvima svi kritikuju sve, posebno umetnici, od kojih se i očekuje da budu javni aktivisti i kritičari svakog režima.

– Ali, srpskim vlastomanima i državomanima demokratske vrednosti su neprihvatljive – u svom „folkloru“ oni kritičke izjave intelktualaca etiketiraju u javnosti kao „državne udare“, a njih kao „neprijatelje“ i „nacionalne izdajnike“ koji svom narodu „rade o glavi“, pošto oni sebe predstavljaju i kao državu i kao naciju.

Tako Marković, umetnik koji je postao deo DNK-a svih Srba, a i ostalih naroda na ovom prostoru, sasvim očekivano biva kritikovan od strane vlasti da je „Srbin, ali samo na papiru“ – kao u „Boratu“, urnebesnoj filmskoj komediji o nacionalnom identitetu, napominje.

Kako ističe Paskaljević, takođe biva optužen da sе otvorеno zalažе za ubistvo predsednika, što je opet jedna urnebesna komedija apsurda.

– S tim što taj apsurd priziva da ga neki neuračunljivi naci nepomenik napadne, i time dobije pohvalu na režimskim televizijama. Kod nas se radi o „nenadležnom“ predsedniku jedne zemlje iz toaletno-šatorskog kampa, gde četvorica huligana bejzbol palicama razbiju vilicu studentkinje, a on ih pomilovanjem oslobodi od krivičnog gonjenja za krivična dela i nasilničko ponašanje, i pred TV kamerama nazove herojima.

Gledano sa daljine, navodi Paskaljević, to je prelomni momenat za srpsku stabilokratiju – momenat koji normalnog čoveka zaledi, i okrene sve evropske prijatelje velikog stabilokrate protiv njega, i to zauvek.

– U takvom društvu, vladajuće strukture Gorana Markovića nazivaju čovekom kome je potreban psihijatar?! Dakle, nema više razlike između realnosti i Markovićevih filmova apsurda, koji se uglavnom i bave društvenim apsurdima i mehanizmima totalitarizma, s tim što je sadašnja realnost mnogo strašnija – ističe naš sagovornik.

Marković više ne mora da pravi „antipatriotske“ filmove, objašnjava Paskaljević:

– Dovoljno je samo da uzme telefon i da snima zemlju kojom vladaju nasilnici iz toaletno – šatorskog naselja, zemlju u kojoj „nenadležni“ predsednik po cenu krvoprolića osporava nastojanja studenata da se procesuiraju odgovorni za pad nadstrešnice koja je ubila šesnaestoro ljudi. na Železničko stanici u Novom Sadu, sveže prekrečenoj po ceni od čudesnih 60 miliona evra.

Studenti koji protestuju zbog toga, kliču vojsci na vojnoj paradi, a vojska, koja ima ustavnu obavezu da uspostavi vladavinu prava i brani svakog građanina ove zemlje, paradira pred takvim predsednikom i još izvodi performen „ubijanja“ studenata. O čemu se tu radi? O Markovićevoj režiji ili o predsednikovoj?

Paskaljević podseća da su najveći umetnici prikazivali svoju zemlju u rasulu i korupciji kao podsetnik i opomenu narodu i potonjim generacijama. Po pravilu, vlast bi se okomila na njih, i sve je to, poput Markovićevog filma „Već viđeno“, odavno poznato u istoriji, a u diktaturama i autoritarnim režimima na delu je i danas.

– No, dolazimo do ključne tačke: taj horor koji je predsednik u stanju da uradi, Marković nije u stanju ni da izmisli – jednostavno, više ne mora da se muči da stvara fikciju koja će nas opominjati kakve užase možemo da doživomo. Nažalost, srpski narod se za ovih četrnaest godina, a i za ovih četrnaest meseci protesta i otpora, nekako ipak navikao na instalirani „toaletizam“. Potrebna je odlučnija i šira akcija puštanja vode i temeljnog čišćenja – smatra Vladimir Paskaljević.

Ko je dobio od države?

Vladimir Paskaljević, koji je član Asocijacije filmskih reditelja Srbije, ističe i to da se u ovom napadu na Gorana Markovića pominje kako je on „sve dobio od države“.

– „Toaletarci“ bi trebalo bi da znaju, iako je akademsko obrazovanje daleko od njih, da je Marković školovan na Akademiji u Pragu, da su njegovi filmovi bili među najgledanijim u Jugoslaviji i Srbiji, vrlo gledani i u inostranstvu, i da su donosili profit. Neretko se pri njegovim međunarodnim koprodukcijama koje je snimao kapital slivao u našu zemlju.

A u vreme 90-tih, Markovićevi filmovi, kao i filmovi Gorana Paskaljevića, Dušana Kovačevića i mnogih drugih autora, beskrupulozno su eksloatisani prikazivanjima na režimskim i divljim TV stanicama bez ikakve novčane nadoknade. Na njihovom talentu, radu, najpopularnijim i najznačajnijim ostvarenjima koja su napravili, zaradili su neki drugi ljudi, i to im je omogućila ova država.