Vladimir Tagić za Danas o AFA nagradama, Sablji i „crnim listama“: „Postoji kaznena ekspedicija za sve nas neposlušne umetnike“

Istovremeno, samo nekoliko sati kasnije, Vladimir Tagić je stajao na bini, u crnom odelu i bedžu sa crvenom šakom.

„Ovu nagradu posvećujem svima koji se bore i ne odustaju“, rekao je nakon što je Sablja, prema mišljenju 560 umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, proglašena za najbolju seriju regiona na AFA manifestaciji (Adriatic Film & TV Awards ili Adriatic Film & TV nagrade).

Tagić je istakao i značaj nagrada u regionalnom kontekstu: „Važno je da se kulturni prostor Balkana prepozna i poveže. Delimo isti jezik, istu kulturu, a ovakve manifestacije pomažu da od regiona stvorimo brend koji će biti prepoznatljiv i šire“, rekao je. Dodao je da je nagrada lepa, ali da nije presudna. „Najvažnije je da inicijativa postoji i da umetnici iz regiona sarađuju. To je veliki uspeh sam po sebi.“

Sablja je prošla put od nacionalne serije do regionalnog fenomena. Kako gledate na taj uspeh? Da li ste očekivali da će izazvati toliku pažnju u regionu i svetu?
Nama je od samog starta bio jedini cilj, jedina želja, da napravimo seriju koja će biti što kvalitetnija. Zaista smo u glavi imali samo Srbiju, to je bio naš fokus sve vreme. Mi smo je doživljavali kao seriju koja je pre svega značajna za nas i za našu zemlju. Nismo razmišljali uopšte u kontekstu festivala ili toga kako će serija putovati i imati svoj život, bar ne u fazi dok smo je pisali.

Kada se približavao trenutak završetka serije, shvatili smo da treba da probamo i vidimo kako će to izgledati i van granica Srbije. Otvorila su se vrata sa Cannes Series, zatim Serial Killer, i ostali festivali i nagrade koje smo dobili. Tada smo shvatili da je serija postala fenomen koji nije značajan samo za Srbiju, već i regionalno i globalno, zato što tematika serije predstavlja istorijski mehanizam koji se, nažalost, ponavlja i prepoznaju ga ljudi širom sveta — od centralne Evrope do Kine. Sveukupno, rezultat je mnogo bolji nego što smo se nadali.

Sablja je, čim se pojavila, izazvala brojne kritike i interesovanje javnosti. Kako ste doživeli reakcije, posebno političke?

Jeste, da. Znate kako, sudbina Sablje je morala da bude onakva kakva je sudbina njenog Zorana Đinđića. A on je osoba koja je stvarala ogromne podele u našem društvu, a i dalje. On je kontroverzna ličnost u smislu da ga određeni krugovi dižu u nebesa i slave i od njega stvaraju heroja, dok ga određeni drugi pretvaraju u izdajnika, mafijaša i sve slično.

To je sve slika nas i mi smo znali da ne možemo da napravimo seriju o Zoranu Đinđiću, a da prođemo kroz sredinu netaknuti. Znači, vi ćete naravno izazvati reakciju, vi ćete naravno isprovocirati ljude i morate da budete spremni na to da te reakcije često neće biti pozitivne, zato što kada je Zoran Đinđić u pitanju, ne postoje dva čoveka u Srbiji koja mogu da se slože šta se tu zapravo desilo. I onda ako vi ponudite seriju, većina ljudi reaguje tako da kaže: „E pa, ovo nije kako ja mislim da jeste bilo“, i samim tim napadaju seriju i pokušavaju da joj prikraćuju neki epitet — da li je, određeni su nam pričali da je to antisrpska serija, drugi su nam pričali da je prosvetska serija, da nas plaćaju ovi, da nas plaćaju oni… To su sve stvari koje smo mogli da očekujemo, to su sve stvari koje nas nisu iznenadile.

Serija Sablja je kao Rošahova mrlja. Ljudi vide u njoj ono što žele da vide i meni je drago zbog toga. I posebno sam srećan što su apsolutno svi političari koji su komentarisali tu seriju imali negativne komentare na seriju. Nijedan, ja se ne sećam, nijednog političara koji je rekao bilo šta pozitivno. Moram čak da skrenem pažnju na to da je RTS organizovao emisiju u kojoj je poslao političare sa svih strana političkog spektra i svi su se oni složili samo oko jedne stvari — a to je da ta serija nije dobra, iako se oko svega drugog ne slažu. Tako da, drago mi je zbog toga.

S druge strane, čini se da je serija politički probudila i mlađe generacije. Da li je imala takav efekat?
Nikako ne smemo da podcenjujemo mlade ljude. To da mi potcenjujemo mlade ljude, da mislimo da su apatični, da gledaju samo telefone, da im nije stalo — to su sve naše predrasude. Ali ovi mladi ljudi su pokazali suprotno. Da li je Sablja imala uticaj na to ili nije, ne znam. Drago mi je ako je imala i mali delić u tome.

Ali ono što znam je, kada je Zoran Đinđić ubijen, oni su možda imali dve, tri godine, možda nisu bili ni rođeni, neki od njih. Moguće je da je ova serija njima pomogla da se upoznaju sa njim i da se zainteresuju za taj deo naše istorije, jer smo već krenuli lagano da zaboravljamo tog čoveka. On je već počeo da bude deo neke istorije, kao da pričamo o nečemu što je bilo pre sto godina, kao da je ubistvo Obrenovića, a ne nekoga ko je bio naš savremenik. Tako da, drago mi je ako je tako. I jednu vrlo važnu stvar bih želeo da pomenem, samo da ne shvatite kao da se previše hvalim, ali u 2024. godini ime Zorana Đinđića je bilo najpretraživanije na internetu od 2003. pa naovamo. To vam dovoljno govori da je ta serija ipak mnogo uradila za lik i delo tog čoveka. I drago mi je zbog toga zato što mislim da on to apsolutno zaslužuje i ova serija jeste urađena kao jedna vrsta posvete prema svemu onome što on predstavlja.

I Jutro i Sablja povezuju generacije i pokreću pitanje promena u društvu. Ali opet, osećamo se prilično nemoćno. Da li je ta nemoć danas veća nego pre nekoliko godina?
To je teško pitanje. S jedne strane, situacija je sada ogoljenija i nekako grublja i jasnija nego ikada. U smislu da ljudima je više preko glave svega i ljudi su se pobunili i počeli da se bune i da se bore za svoj prostor i za svoju slobodu protiv jednog jezivog sistema u kom živimo.
I to je pozitivno. Pozitivna je ta pobuna, pozitivna je ta potreba da se izborimo za sebe i da konačno nešto promenimo u svom društvu. S druge strane, ono što je negativno jeste što je sve to pokazalo samo koliko zapravo živimo u jednom užasno autoritarnom društvu i u jednom sistemu koji je sad pokazao najogoljenije svoje pravo lice — koliko mu nije stalo ni do koga drugog do samog njegovog opstanka. I to je sad jedna borba, nažalost, za goli život.

Znamo koliko javni istupi umetnika, posebno onih koji se bave vašim poslom, nose posledice i pritiske. Toliko da, na primer, kada je emitovanje Sablje odloženo zbog Kana, mnogi su pomislili da je serija cenzurisana.
Kod nas je prva asocijacija da je nešto cenzurisano. Pitanje je da li ćete moći da kažete sve što želite. Mi smo imali sreće. Sablja nije cenzurisana. Ni jedan jedini rez nije promenjen, niti bismo pristali na to.
Imali smo sreće zato što smo uhvatili, da kažem, poslednji voz kad je to bilo moguće da se izvede. I ja sam zaista zahvalan zbog toga.
S druge strane, pritisci su ogromni, pritisci postoje. Svima je jasno da se pozorišta zatvaraju, da se glumci proganjaju, da se autori proganjaju na svakom koraku, da postoje crne liste glumaca, autora koji su podobni i onih koji nisu, da se namerno…

Deluje da te liste više nisu samo stvar filma.
Da, zatvaraju se svi mogući fondovi koji su ranije postojali za ulaganje i u kulturu uopšte. Mislim, nije to sad više samo stvar filmova i serija, to je stvar uopšte.
Generalno, ulaganja u kulturu ne postoji apsolutno nikakvo. Odnosno, to je sada sve jedna kaznena ekspedicija koja postoji da prevaspita i dovede u red sve ove neposlušne nas umetnike, razmažene, kako oni kažu. I oni pokušavaju jednim propagandnim narativom da nas prikažu kao neke razmažene, nadobudne ljude iz kruga dvojke, koji, kao eto, oni su nešto privilegovani za razliku od ostatka naroda koji pati — što je apsolutna laž i budalaština. To je njihova sposobnost da sve izokrenu, izvitopere i relativizuju da bi nekako opravdali samo jednu vrlo jednostavnu stvar, a to je: ako bilo šta loše kažeš o nama — bićeš kažnjen. I to je početak i kraj svega i nema tu ništa komplikovanije u toj njihovoj osveti od toga.

Čak je i pitanje šta će biti sa velikim festivalima, Festom…
Fest očigledno neće biti ove godine, bar meni tako deluje. Da li je to dobro ili loše, ja iskreno ne znam.
S jedne strane, mislim da je dobro, zato što mislim da definitivno stvari u našoj kulturi, u našem društvu funkcionišu katastrofalno i da je ta vrsta bojkota i pobune dobra.
S druge strane, to me i plaši. Mislim da ako krenemo da urušavamo te male stvari koje imamo i koje su jedva sagrađene, plašim se da će one nestati zauvek.
Ja se plašim šta će biti sa Festom, da li će ga ikad više biti. To je festival koji sam ja mnogo voleo. Kampovao sam u Sava Centru početkom 2000-ih, taj festival mi je mnogo značio i biću izuzetno tužan ako ga više ne bude bilo. Tako da imam ambivalentan odnos prema tim kulturnim manifestacijama koje se s jedne strane bojkotuju, s druge strane se gase, a s treće strane država ne daje novac za njih i namerno ih, kako bih rekao, pokušava da ih uguši. Zašto? Zato što se plaši šta je to što na tim festivalima može da se izgovori. I onda pokušavaju da proizvedu nekakve njihove veštačke festivale, gde će se samo stvarati neki privid normalnosti — manifestacije na kojima ne može slobodno da se govori.
Tačno, to se vidi i u situaciji sa Bitefom ili Sajmom knjiga. Trenutno nemam mnogo optimizma za našu kulturu. Sistem ozbiljno uništava sopstvenu kulturnu baštinu i identitet. Ostaje nada da će ovo ludilo ipak stati.

Za kraj, Jugoflorida. Kako ste uspeli da spojite tešku, ličnu priču sa humorom i životom u filmu?

Najveći moj izazov u radu na Jugofloridi bio je upravo to — na koji način da nađem meru u odnosu toga što se bavim jednom teškom i mučnom temom, i za mene verovatno najznačajnijim trenutkom u mom dosadašnjem životu, to je gubitak mog oca, a da sa druge strane opet taj film im bude pun života. Stvarate jedan konstantni sukob i balans između toga što je tragično s jedne strane i komično s druge strane, nečeg što je užasno emotivno i što vas tera na da plačete, i s druge strane nečeg što vas konstantno nasmeje. I sad, u tome naći balans i meru bio je meni najveći izazov. Po reakcijama publike u Sarajevu, u Herceg-Novom i u Podgorici, pa evo sad najnovije i u Rumuniji, gde je film prikazan pre nedelju dana, vidim i shvatam da ljudi to prepoznaju i da je to ono što je najvrednije u tom filmu.