In Memoriam: Odlazak muzičara, kompozitora, Vojislava Bubiše Simića (1924-2025)

Vojislav Bubiša Simić, kompozitor i dirigent, rođen je 1924. godine u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj muškoj gimnaziji i diplomirao na Muzičkoj akademiji, danas je to Fakultet muzičke umetnosti.

Posle rata je osnovao amaterski džez orkestar „Dinamo“, prvi big bend u Srbiji. Od 1953. do 1985. godine bio je dirigent DŽez orkestra RTV Beograd, sa kojim je proputovao skoro celu Evropu i postigao velike uspehe, od kojih je najznačajnija prva nagrada na džez festivalu u Žuan le Penu (Francuska, 1960).

Dugi niz godina bio je stalni gost-dirigent u Pozorištu na Terazijama. Dirigovao je i horovima i simfonijskim orkestrima. Pisao je stručne članke o muzici, kao i muzičke kritike, ali i putopisne reportaže.

Napisao je mnogo kompozicija različitih žanrova. Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije, kao i predsednik Udruženja džez muzičara. Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem i Ordena Zasluge za narod sa srebrnim zracima.

Dobitnik je nagrade Zlatni beočug grada Beograda, nagrade za životno delo RTV Srbije, Nagrade za životno delo džez festivala „Nišville“, kao i Oktobarske nagrade grada Beograda. Objavio je knige: „Susreti i sećanja“ (2005), „Veselo putovanje“ (2007) i „Sentimentalno putovanje“ (2011).

Vojislav Bubiša Simić ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj kulturi, ali i na prostorima bivše Jugoslavije i u svetu.

– On svojim odlaskom konačno stavio tačku na jednu srećniju, romantičniju epohu na srpskoj kulturnij sceni. Svojim radom kao proslavljeni dirigent, kompozitor i džez publicista uticao je snažno na formiranje, razvoj i opstanak džez muzike na našim prostorima. NJegov značaj je neprocenjiv za autentičnu i žilavu srpsku džez scenu” kaže za Danas džez pevačica LJiljana Sađil Marković koja je sa Bubišom Simićem često I blisko sarađivala, ona je ćerka čuvenog džez saksofoniste Eduarda Sađila.

Prema njenom mišljenju ono sto je Bubiša značio generacijama džez muzičara, od početka pedesetih godina prošlog veka pa do danas ne staje ni u jedan tekst.

– Njegov prisni, mentorski odnos prema svima koji su džez izabrali za svoj put obelezio je naše živote i učvrstio našu rešenost da istrajemo. Njegova iskrena podrška, prijateljski odnos i nonšalantni „džezerski“ stil komunikacije ostaće simbol duha nekadašnjeg Beograda. Bubi, kako smo ga iz milošte zvali, poslednji je vitez zlatne generacije džez muzičara koji su Srbiju ucrtali u kulturnu mapu sveta. Iza njega ostaje zloslutna, neizvesna praznina i jedno osećanje kao da je neko ugasio svetlo, kaže Ljiljana Sađil Marković.

Svojih susreta sa Vojislavoim Bubišom Simićem priseća se novinar i rok kritičar Petar Janjatović koji kaže da ga je impresionirala njegova vitalnost i to kako se jako dobro sećao raznih stvari iz prošlosti, posebno u knjigama koje je napisao u kojima sa finom skromnošću opisuje događaje u kojima je bio jedan od ključnih aktera.

– Bubiša Simić je stvarno jedan od ljudi koji su izuzetno značajni za našu kulturu, posebno stoga što je nekako postavio osnove džeza u ovoj zemlji. Jako je lepo što je doživeo i da vidi dokumentarni film “Prvih 100 godina – ceo vek životnog puta Vojislava Bubiše Simića”, tako da je on jedan od tih ljudi kojima je ukazana zaslužena pažnja”, kaže Petar Janjatović za Danas.

Novinar, književni prevodilac i prijateljica Bubiše Simića, Mirjana Ognjanvić u izjavi za Danas osvrće se na duboki trag koji je on ostavio u našoj kulturi, a posebno u životima onih koji su imali to ogromno preimućstvo da ga poznaju, ipak je nalik zvezdanoj prašini koja će nas zasipati još dugo, dugo.

– Možda i zvuči divno i nostalgično kao čuveni džez starndard „Zvezdana prašina“ (Stardust) iz 1927. godine. Bubiša bi sigurno izabrao izvođenje Ele Fitcdžerald… Čovek kakav je bio Bubiša Simić, kompozitor, dirigent, pisac, džez muzičar – toliko je retka pojava inače u ovom svetu. Činjenica što je bio osoba neverovatne muzičke obdarenosti, ukusa i sposobnosti, njegovi ljudski talenti omogućavali su mu i da u najcrnjim prilikama ostane – slobodan. I nametne se visokim ukusom i kulturom. Kakva dragocenost! Retko ko je to umeo. I onda kada je Tita pitao zašto ne voli džez i onda kada je svoju muziku svirao uporno, uprkos činjenici da je bila takoreći zabranjena i pobeđivao sa našim džez orkestrom na međunarodnom takmičenju. Uspevao je svojim karakterom da se probije kao neki prolećni lakor iz istočnjačke poezije kroz bezmalo sva mračna politička razdoblja u kojima je živeo. Podsetiću na reči Milana Vlajčića: „Eh, da nam je Bubiša bio predsednik, gde nam kraj bio!“ Simićevo uporno zalaganje za dobru muziku sada zvuči kao pionirski i neverovatan poduhvat u vremenu kada smo potpuno propali u mulj nekulture i prostote. Zato, gledajmo u Bubišinu zvezdu i muziku koju je stvarao i svirao. Sećaćemo ga se: to znači da ipak nećemo propasti!, ukazuje Mirjana Ognjanović.

Vest o smrti Vojislava Bubiše Simića odjeknula i u regionu. Od njega se dirljivim postom na Fejsbuku oprostio dugogodišnji direktor Jugotona, a kasnije Kroacija rekordsa Siniša Škarica.

“Prije dvije godine nadomak stotom rođendanu legendarnog srpskog i jugoslavenskog bandleadera Bubiše Simića napisao sam čestitku koja se pozivala na izjavu što ju je dao povodom svog 90. rođendana: “kad napuniš 90 sve ti izgleda mnogo lepše!” Tada 18. ožujka 2023. vedar i čio proslavljeni dirigent, aranžer i skladatelj slavio je svoj 99! U klubu 90 pored njega tada su bili još neke važne nam njegove kolege: najstariji među njima legendarni riječki crooner Bruno Petrali (napustio nas je krajem 2022. u 98.), godinu mlađi, jazz gitarist, muzički pisac i urednik, Svetolik Sveta Jakovljević (na pragu je 100.), i najmlađi iz te generacije dvadesetih prošlog stoljeća, veliki baritone Stjepan Jimmy Stanić (dakako pjeva nam i u svojoj 97. godini!).

„U središtu Simićeva stvaralačkog rada su kompozicije za simfonijski džez- orkestar u kojima na specifičan način spaja karakteristike džeza s elementima muzičkog folklora“, piše u „Leksikonu jugoslavenske muzike“ Leksikografskog zavoda Miroslava Krleže iz 1984. Bubiša je prošle godine slaveći svoj 100. – Big Bend Radio-televizije Srbije uz šefa-dirigenta Stjepka Guta priredio mu je svečani koncert u beogradskoj mts Dvorani – poručio: „Živite, uživajte u životu i onome što radite i budite živahni!“. Neka to ostane poruka u trenucima kada mediji bilježe brojne nekrologe nakon što nas je jučer, 29. rujna u 102. napustio jedan od velikih koji su donijeli jazz na ove prostore”, piše na svom fejsbuk profilu Siniša Škarica.

Beleške Dubravke Marković kojoj je Vojislav Bubiša Simić dao svoj poslednji intervju u radio serijalu „Vreme radija“ povodom 100 godina Radio Beograda

I bi Bubiša

Marta te 1924 godine u neposrednoj blizini Druge muške gimnazije u Beogradu rodio se Vojislav Simić. Bio je mali, sitan kao bubica i postao Bubiša. Istorija muzike, kako kraljevine tako i narodne Jugoslavije bila bi sasvim drugačija da se Bubiša nije otrgao porodične tradicije i sa Prava utekao na Muzičku akademiju.

Zvrk kao i celo to društvo, fine dece iz finih kuća koji su i pevali i svirali klavir bi postali advokati, inženjeri i lekari da ih nije dohvatio novi zvuk „DŽez“. Tako je prvi big band „Dinamo“, okupio ljubitelje novog zvuka i promenio zvučnu sliku ovih prostora. To što je Bubiša svirao sa svojim idolom Kauntom Bejzijem i posvetio mu svoju kompoziciju, nije ništa u odnosu na njegovu misiju po Sovjetskim savezu gde je tada Big bandom RTB svirao višemesečne turneje.

Beogradsko proleće, festival zabavne muzike osnovao je 1961, mnogo je voleo pevače i zabavnu muziku, od svih najviše je voleo da komponuje za Lolu Novaković, lako je njihove divne glasove pretvarao u najlepše arije.

Decu je obradovao sa svojom prvom kompozicijom“Sneško Belić“ i to je bilo na ivici da izazove politički problem. Bubiša svedoči da se njemu niko nije mešao u posao, da je pisao šta je hteo, a za Radio Beograd je tvrdio da je to preduzeće u kome su oni radili za platu. Nije bilo norme ni stimulansa, a njima je bilo važno da se dobro „zajebavaju“. Televiziju koja nastaje iz radija, nisu voleli, to je bio radijski škart koji je išao da se slika. Naravno nikad nije odbio da radi za televiziju, pa smo dobili muziku za kultnu dečju seriju „Neven“, „Salaš u malom ritu“… Umeo je da sastavi note tako da deca odmah pamte i igraju i uživaju.

Dobitnik je nagrada, ordenja a samo jedan je bio vredan da ga spomene 1960. sa džez festivala u Žuan le Penu.

Džez je bio njegov smisao života, kao da je uz te taktove i zvuke dopirao da smisla života i muzike. Trajao je kao i Radio Beograd koji je počeo emitovanje nedelju dana posle njegovog rođenja 24 marta 1924. Ceo život po studijima zgrade Hilandarskoj, pored gimnazije koju je pohađao, pored rodne kuće rastao je Bubiša i stvarao najdivniju muziku tog vremena.

Ludi klavir nastao je kao zezanje, iako je većinu muzike ozbiljno komponovao, nikada nije odustao od toga da je on samo Bubica tu iz kraja koja ume da svira, kompunuje, diriguje ali i upravlja velikim festivalima i orkestrima.

Hvala ti Bubi na muzici koja je odredila naše prostore i odrastanje i ja ipak više volim rokenrol taj džez je vas matorce.

Dubravka Duca Marković