Vuk Vidor: Autogol u Veneciji — nije ni smešno ni tužno, već uvredljivo

Naslov teksta je Autogol u Veneciji , a Danas ga uz saglasnost autora Vuka Vidora, prenosi u celosti:

„Već niz godina se srpsko učešće na Venecijanskom bijenalu za savremenu umetnost (arhitektura je druga priča) odvija kao da je ta manifestacija ostala ista onakva kakva je bila pre nekoliko decenija — neka vrsta vizuelne Olimpijade gde svaka nacija šalje svoje najbolje u datom trenutku. Bar tako izgleda iz daleka.

Svima je jasno da je ta manifestacija postala više neka vrsta Lige šampiona nego Olimpijade, sa svim implikacijama, hteli mi to ili ne.

To podrazumeva da naše učešće, koje potiče iz realne pozicije periferije u odnosu na ‘centar’, potpuno zanemaruje tu činjenicu i ne nalazi odgovarajuću strategiju kako bi se uključilo u novu paradigmu i realnost.

Od sistema selekcije i njenih kriterijuma, preko same logistike, budžeta i rokova, do opšteg shvatanja šta Bijenale danas jeste — mi se vrtimo u začaranom krugu u kojem naš paviljon, umesto da bude vrednovan kao adut i platforma za pozicioniranje naše scene i naših umetnika na globalnoj mapi, služi uglavnom za afirmisanje na lokalnom nivou, bez ikakvih efekata van njega, osim kada preko nekih retkih ličnih napora i veza naši predstavnici dobiju nešto vidljivosti u svetu.

U poređenju sa drugim nacijama (koje nemaju sopstveni paviljon), mi ponovo pravimo strateške greške, jer po nekoj inerciji i sve većoj konfuziji nemamo modus operandi da se nametnemo — ma kakav bio izabrani projekat.

Kada neke manje zemlje mogu da obezbede i do milion evra za Veneciju (npr. Kosovo) i tako dobijaju ogromnu vidljivost jer imaju jasnu strategiju, Srbija ne uspeva da se nametne kao relevantna, jer u tome očigledno (još) ne vidi ili ne razume moć i domet savremenog stvaralaštva u svim sferama društva u svetu.

Bijenale je projekat koji zaslužuje strateški, konceptualni i logistički novi pristup, koji ne sme biti sužen na interese ili viđenja pojedinih grupa ili pojedinaca, jer time sputavamo celu manifestaciju i dovodimo u pitanje samu relevantnost konkursa koji služi za selekciju predstavnika.

Preokret, da bi bio delotvoran, mora biti temeljit i mora apsorbovati potpuno novu viziju i metodologiju koja se udaljava od nespretnog načina na koji se godinama predstavljamo — bez šireg shvatanja, strukture i ambicije.“

Ovo je uvodna reč koju sam više puta uklapao u prezentaciju svojih projekata koje sam slao na konkurs za Bijenale.
I ove godine sam poslao projekat — isti kao i prošli put — jer nisam imao iluzije o ishodu, ali me je „profesionalna dužnost“ terala da i ove godine nešto pošaljem.

Izgleda da smo ove godine sve pomenute probleme rešili tako što smo ih spakovali u jednu loptu i sami sebi, bez trunke oklevanja, šutnuli čist autogol.

Onaj kada golman uzme loptu i pošalje je unazad u sopstvenu mrežu.

Jasno je da je konkurs bio pro forme, bez ikakvog uticaja na sam izbor — kao da je komisija služila samo da se zadovolji protokol.

Ne znam da li je iko dobio poziv na razgovor u okviru selekcije, a ove godine je poslato samo 30 projekata, umesto uobičajenih 50 ili 60. Kontekst i sve ostalo čine svoje.

Izabrani umetnik je nepoznat, karijera praktično nepostojeća, radovi iz nekog drugog vremena, i po ničemu se ne kvalifikuje da predstavlja zemlju na Bijenalu.

Prema kriterijumima selekcije, umetnik treba da ima prisustvo na domaćoj i međunarodnoj sceni, da sarađuje sa galerijama i institucijama u i van Srbije, da svojim radom promoviše ne samo sopstveno stvaralaštvo nego i celu umetničku scenu jedne zemlje, da ima relevantnu biografiju, publikacije, vidljivost, aktuelnost itd.

Mi sada, da nastavim fudbalsku analogiju, šaljemo FK Grocka (bez uvrede, ako uopšte postoji) da se meri sa Real Madridom ili Bajernom.

Svake godine, mimo intriga, opšte magle oko svih pitanja i neprofesionalnog pristupa celoj priči, tešimo se da je „OK učestvovati“. Ali nije. Ne ovako.

Srbija ima vrhunske umetnike koji se godinama žrtvuju, dok se jedina platforma koja može da im donese vidljivost — i njima i celoj našoj sceni — zloupotrebljava na razne načine, u raznim konfiguracijama, sa uvek istim ishodom: nula bodova.

Nula bodova za naše umetnike, našu scenu, našu vidljivost u svetu — u najvećoj areni na svetu.

Često sam posmatrao paviljone Mađarske, Grčke, Poljske i drugih susednih država i upoređivao ih sa našim. Ma koliko bili „lokalni“ u odabiru, ipak su se držali određenih kriterijuma, ili su makar pokušavali da se vezuju za generalnu temu. Rumuni su, u poređenju sa nama, vasiona sa velikim V.

Ovaj naš „kandidat“ je direktan izbor nekoga ko ne samo da ne razume savremenu umetnost, već prema njoj ima i odbojnost.

Nije ni tužno ni smešno. Uvredljivo je.

Ako ne znaš — nemoj da se baviš time. Imaj bar malo skromnosti da pustiš one koji znaju da rade posao. Ima ih.

Već dugo apelujem da se osnuje Institut za savremenu umetnost, koji će voditi sve poslove vezane za promociju naše scene u svetu, i koji će okupiti sve aktere — a nema ih hiljade — i stvoriti sinergiju i dinamiku koja je preko potrebna.

Vreme prolazi, a imamo hram u Veneciji koji propada — ne samo fizički, nego i duhovno.

Vreme je za crveni karton.“