Kontroverzni američki pisac i porodični terapeut Kris Kračer bio je krajem protekle nedelje gost Američkog kutka u Beogradu i Novom Sadu. Njegovi romani bave se vrlo ozbiljnim pitanjima, kao što su religiozne i rasne predrasude, zlostavljanja u porodici, samoubistvo, sloboda govora, mentalni i fizički nedostaci, homoseksualizam,… a junaci su najčešće mladi sportisti koji se suočavaju sa nekim od problema.
– Odrastao sam u malom gradu gde je bilo nemoguće ne baviti se sportom. Mnogo toga se promenilo u odnosu na vreme kada sam ja išao u srednju školu, ali je sport, manje-više, ostao isti. To je polazna tačka za moje pisanje, ali je zapravo samo pozadina mojih priča. Njihovo srce i dušu čini životna borba. Tokom dugog rada sa decom koja su zlostavljana ili zanemarivana, nizale su se priče o rasturenim porodicama iz kojih sam dobijao stvarnu inspiraciju za većinu svojih romana – kaže Kris Kračer u razgovoru za naš list.
Vaši romani smatraju se kontroverznim i često su osporavani, čak i zabranjivani. Da li su razlog za to bile teme ili način na koji ste ih obradili?
– I jedno i drugo. Oni koji najčešće pokušavaju da zabrane moje knjige pripadaju grupi konzervativnih hrišćana. To su fundamentalisti koji veruju da treba kontrolisati sve što dolazi do mozga njihove dece, što je, naravno, nemoguće. Radeći kao terapeut i nastavnik otkrio sam da je skrivanje tajni jedna od najopasnijih stvari koja nam se može desiti. Tako ne možemo otkriti istinu, niti možemo naći način da se osećamo bolje u vezi sa samim sobom. Ljudi sa kojima radim žive sa nasiljem u porodici, seksualnim zlostavljanjem, zanemarivanjem i mnogo drugih stvari koje kod ljudi izazivaju nelagodu. Fundamentalisti misle da je najbolji način da se sa tim izbore tako što neće govoriti o tome. Prelistavaju knjigu i ukoliko u njoj postoji junak koji je homoseksualac, i ako je još pozitivan, odmah kažu da autor promoviše homoseksualizam i da će svako dete koje to pročita postati gej. Drugi poblem je što je moje pisanje vrlo realistično, i ako pišem o dva opasna momka, njihov razgovor mora biti u skladu sa njihovim karakterima. Mnogo sam se bavio rasnim incidentima i rasističkim ponašanjem. Njih prati vrlo ružan jezik, te ako junaku koji je rasista ne date rečnik koji ide uz njega, ko će vam poverovati?
Jedan ste od šest najzabranjivanijih američkih pisaca. Da li je to uticalo na vaš rad? Može li, i u kojoj meri, društveni sistem da utiče na prava pisaca i njihovo stvaranje?
– Zabranjivanjem knjiga nisam ništa izgubio. Naprotiv, bila je to dobra reklama. S druge strane, moguće je zabraniti neku knjigu samo u malom broju mesta, u nekoliko škola ili okruga – to se ne može učiniti u čitavoj zemlji. Ali ono što zabrinjava, a krije se iza svega toga, kulturološki je rat između stavova „što više znam, pametniji sam i lakše ću rešiti probleme“ i „neznalica sam, time sam sprečen da rešim probleme te ću poricati da oni uopšte postoje“.
Šta je to što ljude koji žive u teškim okolnostima sprečava da govore o njima?
– Mislim da pokušavaju da poreknu stvari tako što neće govoriti o njima, ali zapravo je strah istinski razlog. Ljudi se plaše nepoznatog. Zastrašujuće im izgledaju mogućnosti o kojima ne znaju ništa dok se u njih ne upuste. Strah čini da stvari postanu zamagljene i sprečava nas da donosimo dobre odluke. Čini se da ljudska bića pre biraju poznato, makar to bilo i loše, nego što će se uputiti u nepoznato.
Vaši romani nisu prevedeni na srpski jezik. Možemo li to očekivati?
– Čitajući delove svojih knjiga i razgovarajući sa ljudima u Srbiji nailazio sam na gotovo iste reakcije i ista pitanja kao i u SAD. Ako je moj utisak tačan, prevođenje i objavljivanje mojih romana u vašoj zemlji trebalo bi da bude dobra ideja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
