Zagor nije strip nego religija: Heroj koji je u SFRJ dočekan otvorenog srca i postao fenomen

Nastao i pera autora Serđa Bonelija i olovke Galijena Ferija, Zagor Te-Nej, iliti „Duh sa sekirom“, prvi put se pojavio na italijanskim kioscima 1961. godine u izdanju kuće Boneli.

Pravog imena Patrik Vajlding, Zagor je lik koji živi u izmišljenoj šumi Darkvud u Pensilvaniji, a koji je kao dete ostao bez roditelja i brzo morao da odraste i snađe se u divljini.

Uz pomoć skitnice Ficija, koji mu je spasao život i podučio ga svojim vrednostima, Zagor je motivisan idejom o miru između belaca i Indijanaca i uvek deluje kako bi zaštitio slabije i one kojima je naneto zlo.

U SFRJ se prvi put pojavio 1968. godine u izdanju novosadskog Dnevnika, kroz edicije Zlatna serija i Lunov Magnus Strip i brzo je stekao veliku popularnost i postao rado čekani gost u mnogim domovima.

Kako kaže Bane Kerac, prvi srpski crtač koji je radio na Zagoru, nije bilo šanse da spoj Tarzana, Fantoma, Betmena, Ciska Kida i Teksa Vilera šezdesetih godina ne postane popularan.

– Glad za stripovima je, u nedostatku milion kanala na TV i nepostojanju interneta bio na vrhuncu. Na kioscima je bilo najmanje trideset stripskih izdanja i Forum, Dečje Novine, Vjesnik, Politika i Dnevnik nisu imali nikakve brige oko tiraža šta god da osmisle kao magazin ili samostalni strip.

On ističe da je Zagor čak i u takvim uslovima bio vrlo originalan i specifičan.

– Iako kostimirami kauboji nisu bili retka pojava, ceo njegov mizanscen smešten u konglomerat džungle na Divljem zapadu spojen sa svetom Dejvi Kroketa bio je dovoljno različit od uobičajene Doline spomenika i drvenih gradova na čijim ulicama se smenjuju kojoti i kotrljani. Jednostavni crno-beli svet, dobro suprotstavljeno zlu, profesionalan crtež i dobro vođene priče su naprečac osvojile publiku.

Te priče polako ali sigurno izlazile su iz okvira koji su postavili neki drugi stripovi i postale prepoznatljive po zanimljivim elementima, među kojima Kerac ističe relativno prizeman slepstik humor i razumnu dozu fantastike, koje su pomogle da Zagor po tiražima prestigne Teksa Vilera, predstavnika klasičnog vesterna.

– Nije bio dovoljno naivan pa je zato i ostao večiti drugi iza Velikog Bleka. Zagor je bio onaj neophodni prelaz sa klinačkog pucanja iz topa u trku nizbrdo na ozbiljnog Mr. Noa i preozbiljnog Kena Parkera. Udružen sa Komandantom Markom, čvrsto je držao poziciju opšteprihvaćenog modela junaka koji je istovremeno i pozitivno moralno profilisan i opušten za neka naivnija scenaristička rešenja. Čak toliko da neki istorijski anahronizmi (marinski Kolt koji se puni mecima) nikada nisu nimalo uticali na njegovu uverljivost.

Ono što treba istaći je da Zagor jeste bio i ostao popularan u rodnoj Italiji, ali je Balkan tlo na kome se uvek pominje sa izvesnom dozom poštovanja i nostalgije.

Kerac kaže da je to i zbog toga što on nije nimalo odskakao od likova popularnih za generacije tog vremena.

– Beli i crni šeširi, obavezni prijatelj za proizvodnju peripetija, neobično okruženje i odsustvo poimanja nepravednosti osvajanja Amerike i istrebljivanja Indijanaca. Počevši od Vinetua, romana Zejn Greja pa preko filmova na temu vestern drama iz Holivoda.

Napominje da je tek pojava špageti vesterna i revizionističkih filmova kao što su Plavi vojnik, Mali veliki čovek i Džeremaja Džonson načela čistoću i opravdanost crno-belih junaka.

– Ali, verna publika je već bila stečena i Zagoru nije bila potrebno prilagođavanje novom tretmanu fizičkog nasilja i saopštavanju žalosne istine o svetu „divljeg“ zapada. Njegov odnos Robinzon-Petko prema indijancima domorocima nikom nije smetao. Bilo je važno da loši momci uvek plate za svoja nedela i da je bezbroj puta ponovljena moralna poruka ispravna i stalno prisutna.

Sa druge strane, Dušan Mladenović, glavni urednik izdavačke kuće Veseli četvrtak, smatra da je Zagor na našem podneblju bio preteča superheroja, čak i njihova supstitucija.

– Sigurno postoji razlog zbog čega je običan čovek, bez ikakvih posebnih moći, obučen u ratnički, indijanski kostim barem na Balkanu uspeo da zaseni čitavu višedecenijsku produkciju Marvela i Di Sija i nastavlja u tome da istrajava. Zagor je jedan od nas, borac za pravdu u svom mikrokosmosu koji od te borbe nikada ne odustaje, bez obzira na to koliko sve okolnosti bile okrenute protiv njega.

On veruje i da je Duh sa sekirom bio jedna od prvih pop-kulturnih ikona i uzora posle Mirka i Slavka.

– Verujem da je posle igranja Nemaca i partizana ili kauboja i indijanaca najveći broj nekadašnjih klinaca želeo da bude pravednik iz darkvudske močvare u crvenoj majici sa resama na rukavima i velikim orlom na grudima.

Mladenović smatra da su fenomeni popularnosti serijala Zagor i Alan Ford na našoj sceni vredni ozbiljnijeg proučavanja.

– Naročito je zanimljivo to što se radi o potpunim suprotnostima: prvi je savremeni humoristički strip, žustra parodija poznog kapitalizma sa maestralno nacrtanim epizodama (pre svega onih prvih 75), a drugi je “pravi strip” – Avantura sa velikim A smeštena u istorijsku epohu za koju znamo kako se završila, ali uprkos tome navijamo za našeg junaka većeg od života.

Zagor je u SFRJ izlazio od gorepomenute 1968. godine do 1992. godine, kada je građanski rat prekinuo izdavaštvo. Dnevnik ga je prvo paralelno objavljivao u Zlatnoj seriji i Lunov Magnus Stripu, potom samo u Lunov Magnus Stripu od 1971. do 1975, a onda samo u Zlatnoj seriji do prekida.

Posle rata, nekoliko izdavačkih kuća pokušale su da ga ponovo izdaju, prvo Beogradska pres agencija, pa Horus, pa Vanini i na kraju Abaton, sve sa po samo nekoliko objavljenih brojeva.

Popularnost Zlatne serije i Lunov Magnus Stripa nije prestala da jenjava ni nakon raspada države, a i dan-danas se neki od brojeva prodaju po basnoslovnim cenama.

U vreme SFRJ, ovi serijali bili su relativno skuplji u odnosu na tanje i bolje štampane magazine, kao što su Panorama i Stripoteka, kaže Bane Kerac.

– S obzirom da su pored njih izlazili brojni časopisi sa stripovima, pojedinačnom klincu je bilo teško da isprati sve što se pojavi. Ali brzo je nađeno rešenje u vidu podele resursa, pa je tako došlo i do organizovane razmene stripova. Tim pre što je onda retko ko čuvao i skupljao stripove, tako da je prelazak iz ruke u ruku praktično bio beskrajan.

Još jedan važan trenutak za Zagora i Srbiju bila je 2008. godina i osnivanje izdavačke kuće Veseli četvrtak, koja je do danas objavila 235 brojeva redovne serije i još brojna specijalna i kolekcionarska izdanja posvećena ovom junaku.

Između ostalih, tu je i Pueblo, epizoda koju je crtao Bane Kerac, koji kaže da crtanje licencnog stripa za njega nije nova stvar, jer ima veliko iskustvo stečeno radom na stripovima Veliki Blek, Tarzan, Keri Drejk, Fantom i Ghost, kao i francuskim serijalima Gangs i Front Line.

– Ukoliko poštujete postavljena pravila i profesionalno se držite rokova, odnos prema likovima koji nisu autorski vaši ne utiču na osećaj koliko ste bliski poslu koji je doživotno vezan za vas. Ima tu i tamo gde se ne slažete sa ponuđenim rešenjima, ali, kao i u svakom poslu, sasvim je normalno da pomalo mrzite poslovođu i direktora. Srećom, i oni dosta zavise od vas pa moraju da tolerišu naše povremene izlete van zadatih okvira. Što bi kaazli: i ovce site i vukovi na broju.

A kada smo kod brojeva, stripski tiraži u Srbiji ne mogu da dostignu one iz bivše države ali, uprkos tome, Zagor i drugi bonelijevci se drže među najprodavanijim i najtraženijim junacima.

Kerac smatra da je to zato što su stvorene generacije stripskih zavisnika i zato što je pauza devedesetih uzrokovala apstinenciju koja je pojačala želju za tom vrstom literature.

– Desilo se međutim da su velike izdavačke kuće koje su nudile raznolikost primerenu tržištu od dvadeset miliona stanovnika propale, a novonastali izdavači su morali da se prilagođavaju smanjenim tržištima i uništenoj distribuciji. Stripska publika je danas mahom nostalgičarska. Nova manga generacija je još uvek, bar kod nas, u povoju i izdavači su primorani da idu „na sigurno“ i da se okrenu najbrojnijoj publici iz starih vremena a to su bonelijanci.

On ističe da je stara istina da Zagor nije strip nego religija, tako da je vojska Ferijevih svedoka najzahtevnija moguća publika.

– Kolekcionarstvo kao deo opšteg miljea je još više uticalo na uvek dobrodošlo prepakivanje starih epizoda, slično naševremenslom bumu gramofonskih ploča. Ako imamo Deep Purple In Rock u desetak varijanti, zašto onda da nemamo i Nasilje u Darkvudu u bar dvadeset. Naravno, nova produkcija ne prestaje a Boneli stripovi su čvrsta konstanta u Italiji i na Balkanu. Sve dok postoje lijane u zimzelenim šumama i dok je Čiko hronično gladan, za Zagora nema odmora.

Kroz prizmu izdavača, Mladenović ističe pitkost priče, magnetnu privlačnost sveprožimajuće atmosfere i jasnost crteža kao razloge zbog kojih oni koji jednom zavole Zagora, nikada od njega ne odustaju.

– Dobar heroj mora imati i vrhunske neprijatelje kako bi opstao, a Zagor ima čitavu plejadu glenijalno osmišljenih zlotvora poput ludog Helingena, vampirskog barona Rakošija, druida Kandraksa i svih drugih bizarnih negativaca. Naravno, isto tako mora imati i verne prijatelje koji mu u borbi pomažu, jer iako je sam po sebi veličanstven, Zagor ne može da živi bez nerazdvojnog Čika ili legendarnog Tonke.

On dodaje da je Zagor kod nas životni stav, modni brend, sinonim za strip i vrhovni gospodar domaće scene.

– Setimo se samo mračnih trenutaka kada pre dvadeset, trideset godina ta scena nije postojala (ili je bar bila u hibernaciji) – i tada je zahvaljujući legendi koja se o njemu širila postojao Duh sa Sekirom, veći od samog medija iz kog je potekao. Zato što je prosto najbolji, nema drugog objašnjenja.

Ovaj junak nastavlja svoj život na našim kioscima i u striparnicama, pa obratite pažnju na neka od izdanja, naročito na predstojeću knjigu Ja sam Zagor, u kojoj će nam se ovaj lik obratiti iz prvog lica.