Zdravko Šotra, foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Reditelj i scenarista Zdravko Šotra, autor kultnih televizijskih i filmskih ostvarenja, preminuo je u Beogradu.
U velikom intervjuu za Danas, prošle godine Šotra je pričao o svojoj novoj knjizi Mojih 500 glumaca. Knjiga je posvećena glumačkoj profesiji i prijateljstvu, ali i reflektuje o Beogradu i vremenu koje polako nestaje.
Šotra se prisećao zlatnog doba jugoslovenskog glumišta, kafana i umetničkih druženja, ali i društvene apatičnosti koju još danas primećuje, dok u svojim anegdotama oživljava duh prošlih generacija i likove koji su oblikovali njegovu karijeru.
Razgovor sa Zdravkom Šotrom radila je naša koleginica Radmila Radosavljević, a mi prenosimo deo ove nesvakidašnje priče. Ceo intervju možete da pročitate na linku.
„Ne mogu da zaboravim lepotu druženja, koje je nestalo. Recimo, ako pre podne svratite u glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zateći ćete sve glumačke veličine u druženju punom smeha i duhovitosti. Sada pre podne tamo nema nikoga, samo neko od glumaca koji imaju probu, uđe da uzme kafu. Nekada, kad uveče uđete u Klub književnika, tamo sve vrvi od duha znanih pisaca, mladih pesnika, glumaca, slikara… A onda se tu pojavio Arkan sa družinom i tome učinio kraj – kaže Zdravko Šotra.
Zdravko Šotra, legendarni filmski reditelj kome „đavo ne da mira i stalno mu se čini da dangubi“, pored kulturne baštine koju je stvorio brojnim filmovima i TV ostvarenjima, ispisao je i jednu specifičnu istoriju jugoslovenskog i srpskog glumišta – monografiju „Mojih 500 glumaca“. Ova izuzetna knjiga, velika posveta glumcima i glumačkoj profesiji, može da se čita i kao svojevrsno svedočanstvo o ovdašnjoj kinematografiji i zlatnom dobu televizijske produkcije, a zajednički su je objavili, u vrlo luksuznom izdanju, Službeni glasnik (biblioteka Posebnih izdanja) i JMU RTS.
Na blizu pet stotina strana, Zdravko Šotra u svojoj knjizi pravi i dirljivi omaž građanskom Beogradu, njegovom duhu i jednom mnogo boljem vremenu koje i on sam simboliše – u 92. godini života ovaj Hercegovac rođen u Kraljevini Jugoslaviji i dalje je aktivan u profesiji, kritičan i u stalnoj pobuni protiv vlasti i društvenog ambijenta koji je stvorio ovaj režim, i pri tom, što takođe nije zanemarljivo, mnogo je lepši od Klinta Istvuda.
Razgovor za naš list napravljen je pre nekoliko dana, posle promocije Šotrine knjige koja se pokazala kao kulturni događaj, i to vrlo emotivni – inserte iz njegovih kultnih ostvarenja („Obraz uz obraz“, „Više od igre“, „Idemo dalje“, „Priče iz radionice“, „Braća po materi“, „Lajanje na zvezde“…), mnogi su doživeli kao sopstveni nostalgični vremeplov.
Predstavljanje monografije „Mojih 500 glumaca“ okupilo je publiku kao na nekoj velikoj filmskoj ili pozorišnoj premijeri.
Kakvi su Vaši utisci , šta je ono što Vas je lično negde dirnulo?
– Događaj je, po opštem mišljenju, bio lep i uzbudljiv. Ti inserti su projektovani iza mojih leđa, pa sam gledao lica onih koji ih gledaju. Osim prijatelja i saradnika, uzbuđivala su me lica najbliže rodbine mojih glumaca koji poodavno nisu među nama. Vidim ćerku i suprugu Slobodana Bobiše Đurića, koji je sedamdesetih bljesnuo i pogunuo. Vidim i Sonju Divac, suprugu velikog kralja glume Petra Kralja, ćerke mog drugara Drage Čumića, a posebno suprugu i svastiku Žarka Lauševića. Žarka sam svrstao među žive, a on nas napusti pred sam izlazak knjige iz štampe.
Napravili ste jedinstvenu posvetu glumcima s kojima ste delili profesiju i život tokom proteklih više od šest decenije, koju ni jedan reditelj ovde nije uradio, a nismo sigurni ni negde u svetu. Prva rečenica u uvodnom tekstu Vaše knjige je pitanje: Glumac, šta je to? Zbog čega su, za razliku od gotovo svih drugih profesija za koje postoje naučne definicije, samo glumci i gluma do danas ostali tako enigmatični?
– Nije na meni da naučno razjasnim enigmu glumac i gluma. Ja sam u knjizi (neovlašćeno) pokušao da definišem taj pojam. A možda se treba manuti toga, neka to ostane jedna lepa enigma, svakom na volju da je definiše. A što se tiče toga da sam šezdeset pet godina radio i mnogo uradio, ja sam, za divno čudo, često imao osećaj da dosta dangubim. Kad urednik Vitezović 1998. reče da mi je istekao rok za penziju, ja sam se iznenadio. Pa zar već? Kad pre, da nije greška…? Produžili su mi još dve godine. A onda sam 2000. započeo “novu karijeru”, sve do serije „Aleksandar od Jugoslavije“. I niko mi ne veruje da je tu kraj. Kao da me teraju na nadmetanje sa Klintom Istvudom. „Glumci… glumci… Bože, šta ih je… Na ovim slikama nije ni trećina onih koji su ispunjavali moj život. Prošle su kraj mene, smenjujući se, mnoge generacije glumaca, jedne umirale, a rađale se nove. Čete glumaca…“.
Šta je Vama bilo najuzbudjivije dok ste ispisivali ove stranice?
– Većina mojih kolega čim završe neko snimanje, hita da se odmori negde dalje od glumaca, A ja sam se čitavog života družio sa glumcima po kafanama, ili išao sa njima na utakmice, a sa Zoranom, Đuzom i Vlastom išao i na letovanja. Budući da sam ovaj posao radio preko šest decenija, među pet stotina glumaca koje sam nabrojao, neki su rođeni krajem devetnaestog, većina iz čitavog dvadesetog, da bi se u „Aleksandru od Jugoslavije“ pojavili rođeni u dvadeset prvom veku. A šta je bilo uzbudljuvo dok sam ispisivao ove stranice? Pa to što sam se usput sretao s brojnim događajima iz sopstvenog života.
Kako ste se osećali dok ste „kopali“ po svojim sećanjima, koliko je tu bilo „nepodnošljive lakoće postojanja“?
– Čitavo ovo moje vreme smenjivale su se generacije glumaca. Mnogi veliki su nas napuštali ne dočekavši penziju. Koliko sam samo puta bio na komemoraciji i sahrani glumaca sa kojima sam bio u prijateljskim odnosima, a najveći broj njih to su bile osobe dosta mlađe od mene. „Aleksandra“ smo snimali u koroni, pa su odmah po završetki rada počeli da umiru njih sedam, jedan za drugim.
O svojih pet stotina glumaca govorite kroz emotivne i duhovite situacije, tu su i brojne fotografije sa snimanja, putovanja, datumi, silni faktografski podaci…Prelistavajući ovaj Vaš vremeplov sagledavamo i neko neuporedivo lepše vreme od današnjeg, u svakom u smislu. Da li ste i to svedočanstvo imali na umu dok ste ispisivali ovu Vašu, ali i našu istoriju?
– Nisam o tome ni razmišljao, pošto promišljanje nije vrlina koja me krasi. Kroz život sam srljao nasumice, onako kako me nešto nagonski vuklo. Ono što me nagonilo da se latim ovolikog pisanija, je upečatljivost traga koji su ti brojni daroviti ljudi ostavili na mene. I ne samo na mene. Mnoge zanimljive osobenosti njihovih ličnosti, i neodljive duhovitosti, stvaraju utisak da je to vreme bilo lepše. Uvek prošli dani izgledaju lepše od naše dnevne realnosti. Ipak, ja mislim da jeste bilo lepše, jer je opšti duhovni nivo naše sredine bio viši.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
