Zdravko Čolić, upečatljivi glas koji osvaja decenijama

Niko nije povređen, ali sama činjenica da je nasilje dotaklo jednog od najprepoznatljivijih i najvoljenijih ljudi na prostoru bivše Jugoslavije delovala je kao gruba disonanca. Čolićev javni lik decenijama je vezivan za romantiku, lake refrene i masovnu radost, a ne za tamne rubrike hronike.

Da bi se razumela težina tog kontrasta, treba se vratiti unazad – u Sarajevo pedesetih godina, u grad u kojem je 1951. rođen dečak koji će kasnije postati zajednički imenitelj generacija.

Odrastao u skromnoj, građanskoj porodici, sa ocem službenikom i majkom domaćicom, Zdravko Čolić je rano pokazivao radoznalost prema umetnosti. Kao dete je sanjao o fudbalu i glumi, igrao u pionirskom pozorištu, a sa deset godina već trenirao u FK Sarajevo, sve dok povreda noge nije prekinula sportske ambicije.

Muzika je ušla tiše – kao hobi, kao gitara u ruci, kao školska obaveza koja se ne shvata do kraja ozbiljno.

Preokret dolazi krajem šezdesetih, kada se priključuje lokalnim bendovima i ubrzo postaje deo „Ambasadora“. Tada se već nazire ono što će kasnije postati njegov zaštitni znak: glas koji ne insistira, ali osvaja; prisutnost koja ne traži pažnju, ali je nemoguće ignorisati.

Prvi veći proboj desio se na festivalima, a pesma „Gori vatra“, s kojom je 1973. predstavljao Jugoslaviju na Evroviziji, često se navodi kao trenutak kada je postalo jasno da se rađa velika zvezda.

Ključna figura u njegovom umetničkom oblikovanju bio je Kornelije Kovač, saradnik koji je razumeo kako da Čolićev glas smesti u sofisticirane, ali prijemčive aranžmane.

Album „Ti i ja“ iz 1975. godine otvorio je niz hitova koji su pokrenuli masovnu euforiju – ne samo među publikom, već i u industriji koja je shvatila da se pojavio izvođač sposoban da objedini pop, šlager i emotivnu neposrednost. Ubrzo su usledili „Ako priđeš bliže“ i turneje koje su poprimale razmere društvenog fenomena.

Koncert na Marakani 1978. godine, pred desetinama hiljada ljudi, bio je više od muzičkog događaja: bio je simbol jedne epohe.

Tokom narednih decenija, Čolić je uspeo ono što retkima polazi za rukom – da ostane relevantan. Saradnje sa autorima poput Gorana Bregovića, Bajage, Gibonnija i Nikše Bratoša omogućile su mu da se prilagođava vremenu bez gubitka identiteta.

Albumi iz kasnijih faza karijere nisu pokušavali da rekreiraju mladost, već su nudili zreliju emociju, sa istim onim glasom koji je publika već poznavala.

Uprkos statusu megazvezde, privatni život Zdravka Čolića ostao je gotovo nevidljiv. Od kraja osamdesetih živi u Beogradu, daleko od reflektora koje i dalje puni na koncertima. U braku je sa suprugom Aleksandrom, sa kojom ima dve ćerke, Unu i Laru.