Žrtve patrijarhata, svojih očeva, braće i muževa: Dve knjige o ženama iz porodice Bordžija koje ispravljaju nepravdu prema njima

Oni i njihova deca – od Čezarea do Huana, od Lukrecije do Hofrea – bili su viđeni kao uljezi, uspinjali su se na drušvenoj lestvici, u zaključanom svetu.

Ne, nisu to bili ključevi Svetog Petra, već ključevi koji su otvorili najraskošnije palate u Italiji.

U tom kontekstu treba razumeti zašto je protiv njih, Bordžija, aktivirana sva propagandno-klevetnička mašinerija najmoćnijih italijanskih porodica.

A o ženama iz porodice Bordžija da se i ne govori.

Crna legenda o njima je tolika da je gotovo nemoguće čuti išta pozitivno.

Viktor Igo i Doniceti Lukreciju Bordžiju ovekovečili su u drami i operi koji su doprineli da njen lik u narodnoj mašti bude ocrnjen do kraja.

Preljubnica, incestuozna žena, trovačica, fatalna zavodnica, beskrupulozna osoba, majka bez duše, moralno izopačena, zavisna od seksa.

Postavlja se pitanje ima li nešto loše što još nije rečeno o Lukreciji?

Verovatno nema, a sve dobre stvari koje su povezane s njom bile su prećutane, sve do sada.

U pokušaju da popravi sećanje na neke žene koje je istorija nepravedno žigosala, istraživačica sa Univerziteta u Valensiji Veronika Saragosa je upravo objavila „Les dones Borja. Histories de poder i protagonisme occult” (Žene Bordžija – priče o vlasti i skrivenoj ulozi”), originalni esej koji rekonstruiše biografije ovih žena sa novom tezom: „Žene Bordžija su igrale aktivnu ulogu kao sitne plemkinje, regenti vojvotkinje, odgovorni administratori, majke koje su stajale iza svoje dece, dobrotvorke verskih ustanova, velikodušne pokroviteljke umetnosti, monahinje, učene, inteligentne žene i ktitorke samostana“, kaže autorka.

Priča počinje sa Izabelom Bordžija, koju su zvali biskupica zbog uticaja koji je imala u biskupskoj palati u Valensiji.

Tamo je živela sa svojim bratom biskupom i budućim papom Kalikstom Trećim.

Tu je odrastao njen sin Rodrigo, budući kardinal i papa Aleksandar VI. Sa Izabelom počinje blistavi uspon ove moćne porodice.

Majčinim stopama će krenuti i ćerka, Tekla Bordžija, jedna od najučenijih žena svoga vremena.

To pokazuje intelektualno prijateljstvo koje je negovala sa velikim valensijskim pesnikom Ausijasom Marčem, odakle su sačuvane dve pesme što su ih napisali u kojima blistaju Teklina inteligencija i umetnički senzibilitet.

Iza Vanoce Katanei ostala je trostruka slika: žena pape Aleksandra VI, majka Čezarea i Lukrecije Bordžije.

S druge strane, zaboravlja se njen preduzetnički duh i pronicljiva ekonomska vizija.

Vanoca je napravila bum sa smeštajem hodočasnika u Večnom gradu, moglao bi se reći da je tada u Rimu vodila Air b’n’b-a onoga vremena.

Vanoca je tako stekla bogatstvo koje je kao mecena ulagala u umetnost i verske institucije.

Tako se stiže i do Lukrecije Bordžije, najozloglašenije od svih žena iz ove uticajne porodice.

Književnica Izasabel Barselo Čiko bavi se u knjizi na 500 strana “Lukrecija Bordžija u novom svetlu” životom ove žene koja je poživela samo 39 godina.

Autorka je analizirala 727 Lukrecijinih pisama koja se čuvaju u raznim arhivima i zbirkama širom sveta.

Mnoga su do sada bila neobjavljena ili teško dostupna.

Proučavala je i spiskove njenih dobara i nakita koji pomažu da se shvati kakav je bio svakodnevni život ove jake žene, koju su njeni savremenici opisali kao veoma odanu i slatku, smirenu, veoma humanu, mudru i „veoma gracioznu i radosnu kada govori“.

Postoji još jedan aspekt koji biografski esej naglašava. Lukrecija je, poput velike renesansne princeze kakva je bila, blistala u više aspekata: imala je vrhunsko obrazovanje, posedovala je diplomatske veštine, bila je pokrovitelj crkve i umetnika, nije joj bilo strano da bude mecena brojnim književnicima.

„Bila je toliko poznata među humanistima da je Erazmo Roterdamski otputovao u Feraru da bi je upoznao“, objašnjava Barselo Čiko.

Suočena sa široko rasprostranjenim verovanjem da je Lukrecija služila kao samo oruđe u rukama službi interesa svog oca, Barselo Čiko tvrdi suprotno: „Lukrecija je bila jedno od najmoćnijih oruđa koje su koristili papini neprijatelji da napadnu njega i svu njegovu lozu. Da bi to uradili, nisu oklevali da pribegnu najbrutalnijoj kleveti. Posle četiri godine propalog braka, Lukrecijin prvi muž, zgrožen papinom voljom da poništi tu zajednicu, insinuirao je da je Aleksandar VI to uradio da bi nastavio incestuozne odnose sa svojom ćerkom.“

Obe autorke se slažu da su žene iz porodice Bordžija bile žrtve patrijarhata, svojih očeva, braće i muževa, a niko se nije usudio da sve ono što im je tokom stoleća napakovano i preispita, već se mašti zlonamerno i tendenciozno dodavalo na volju.