Foto: FoNet/ Nenad Đorđević

Kazao je da situacija u Narodnom pozorištu „odavno nema nikakve veze sa umetnošću i teatrom i da se na ovaj potez odlučio pošto je učinio poslednji napor da se štrajkači vrate razgovorima i da se inicira sastanak s predstavnicima Ministarstva kulture i informisanja“. Kao majstor pripovedanja i ova Gatalicina bila bi uverljiva da javnost nije blagovremeno obaveštena o tome kako su nezadovoljni umetnici mnogo puta dosad bezuspešno pokušavali da nagomilane probleme u NP reše upravo pišući i pozivajući UO na dijalog. Uz to, kako se bura u Narodnom pozorištu, u međuvremenu još više zakuvala sa sve štrajkom upozorenja dramskog sindikata Singlus, ali i izjavom premijerke Ane Brnabić da deo odgovornosti za krizu u ovoj kući snosi Upravni odbor, Gatalica je pametno prelomio, pa se umesto da bude smenjen, dostojanstveno odjavio. Pritom je izjavio da mu je drago što je njegova poslednja dužnost bila da otvori kupatila za baletske igrače, čiju je obnovu, kako je rekao, lično pokrenuo i da se nada da će prva enciklopedija Narodnog pozorišta biti dovršena i bez njegovog učešća. Iniciranje rada na ovom kapitalnom projektu Gatalica se pohvalio da je lično on pokrenuo, iako upućeniji kažu da je ideja stara i da o tome treba pitati one koji su pre mnogo godina radili u NP, te da zasluge za enciklopediju ponajviše pripadaju teatrologu i producentu Milovanu Zdravkoviću. Aleksandar Gatalica će u godini jubileja Narodnog pozorišta, osim po svečanom otvaranju kupatila, ostati upamćen i po tome što je u Intimnoj abecedi u časopisu Gloria pod slovom „Ć“ izabrao da je „ćutanje zlato, ali samo ako svi oko vas glasno ne obmanjuju“, pod slovom „G“ asocirao je Glumce , koji su za njega „veliko razočaranje kao umetnici, a još više kao ljudi“ dok mu pod „L“ na pamet prvo pada laž s kojom se kaže, u poslednje vreme najčešće susreće.

Aleksandar Gatalica rođen je 1964, u Beogradu gde je i diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti sa starogrčkim jezikom. Kao pisac dosad je objavio 11 knjiga a među najvažnijim su: „Linije života“, „Čioda sa dve glave“, „Nevidljivi“, „Beograd za strance“… Za roman „Veliki rat“ 2012. je dobio Ninovu nagradu, a njegovo pisanje ovenčano je i brojnim drugim prestižnim priznanjima kao što su Nagrada Miloš Crnjanski, Nagrada Ivo Andrić, Nagrada Fiorgio la Pira, Nagrada Udruženja dramskih umetnika i tako dalje. NJegova su dela prevedena na deset evropskih jezika, a i sam slovi za vrsnog prevodioca. Tokom karijere je bio na više značajnih funkcija. Na mestu urednika u Ediciji Evropa, u listu Danas uređivao je stranice svetske književnosti, a u srpskom PEN centru Godišnjak. Bio je potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, umetnički direktor Opere i teatra Madlenianum, urednik dodatka knjiga u Blicu, urednik kulture Informativnog programa RTS itd. Piše muzičke kritike, u fudbalu uvek navija za Brazil i Argentinu i divi se zanimanju dirigenta. Oženjen je i otac dve ćerke. Starija, Dorotea iz prvog braka radi honorarno kao sekretarka na Enciklopediji Narodnog pozorišta, a mlađu ćerku je nedavno dobio.