Doktorka Petrović je provela ceo svoj službeni vek tamo na Kosovu, ispod sela Mala Hoča. Mala ordinacija za lokalne potrebe, a zapravo skretnica prema velikoj bolnici u Prizrenu. Prošle godine je samo u jednom porodičnom savezu vakcinisala 45 dece. Trajalo je ceo dan. Bilo je i pravih drama i svega što ide uz taj poziv na takvom mestu u tim vremenima. I onda iznenada jednog dana pre podne u ordinaciju ulaza majka i ćerka koja je ima otok od ujeda nekog otrovnog pauka. Doktorka vidi da je stvar ozbiljna i kaže da ona može samo da da injekciju koja će umiriti stvar, ali da se mora hitno u bolnicu gde postoje serumi i sve ostalo. Majka je odlučno protiv. Ako se sazna da je njena ćerka bila u bolnici ko će je sutra ženiti. Misliće da je ona nešto bolesna i da nije vredna nikakvog novca. Doktorka Petrović ubeđuje majku, koja ne odstupa od svog principa. Popodne ćerka umire u ordinaciji. Sutra ujutro pred ordinacijom se pojavljuju dva čoveka s puškama. Došli su da ubiju doktorku Petrović. Ova žena izlazi napolje, staje ispred one dvojice i kaže: „Vašu devojku ubila je njena majka koja nije dozvolila da se mala transportuje za Prizren. Vašu devojku ubilo je shvatanje da je onaj ko ode u bolnicu prokuženi član porodice i društva“. Puške su spuštene prema zemlji. Sutradan ujutro pred ordinacijom se pojavljuju ista dva muškarca. Na kratkoj motki je ispečeno jagnje. Oni su došli da se izvine doktorki Petrović zbog teških reči. Oni znaju da je ona dobar čovek.
Sve ovo govori mi doktor Radanović, dok ležim nepokretan u bolničkom krevetu u Beogradu. On se nada da ću shvatiti poruku iz ove priče i da ću prihvatiti dragovoljno, s pevanjem, njegov predlog, preporuku – da me sutra odvede na kontrolu u specijalizovanu kliniku kako bi otkrili zašto imam problema s disanjem. Posle niza operacija i svakojakih muka, meni je svega dosta i najradije bih… ne znam ni sam, ali neumitnost konkretne situacije upućuje da poslušam i prihvatim sve to što mi on govori. Sutradan me voze tamo negde. Imobilišu jezik, guraju sondu u usta kako bi videli ono što im je verovatno već jasno.
Sutra se ponovo pojavljuje doktor Radanović, seda na moj krevet i čita mi izveštaj specijaliste. Kaže mi da misli da sam pametan i da ću razumeti i nešto od latinskih reči, ali i samu suštinu onoga što je napisano. Ipak prihvata da mi on sve to prevede i lepo objasni u čemu je problem. Naime, na jednom od prethodnih postoperativnih perioda disao sam preko tube – cevi koja je gurnuta u usta. Anesteziolozi koji su to radili bili su neoprezni i tom prilikom su mi povredili dušnik, što je sada izazvalo bujanje tkiva i sužavanje otvora kroz koji dolazi vazduh iz pluća. To zahteva da se sada operativno otvori dušnik i ubaci cev koja bi omogućila normalan protok vazduha. Možda ću godinu dana morati da živim sa tim. Doktor kaže da ću se naviknuti. Brzo.
Zbog čega – zaprepašćeno ga pitam. Na celu moju muku sada i nešto što je do juče izgledalo normalno. Doktor me teši i kaže da to nije komplikovana intervencija. Dešava se – kaže on. I mi smo samo ljudi. I mi grešimo. Baš kao što si i ti u svom poslu toliko puta nešto zabrljao i uradio pogrešno, tako i u ovom našem se poneki put dogodi da ne bude sve onako kako smo zamislili. Naše su greške skupe, to je tačno, ali to je cena ove profesije. Uostalom, tako kaže i Crkva. Samo je jednom začeće bilo bezgrešno. Posle toga greh i greške postaju deo našeg svakodnevnog života. Ne znamo samo kada i kako ćemo postati svesni te činjenice. Uostalom i ti si pogrešio kada si automobilom udario u onaj autobus.