Čovek koji se gnušao budućnosti

Čuveni francuski pisac svojevremeno se požalio jednom svom obožavaocu da je najnepoznatiji čovek na svetu, iako je trideset godina pisao bestseler za bestselerom, prevedene na gotovo sve svetske jezike. U duhu ove kontroverze, marljivi biografi Žila Verna otkrivaju nam jednog, malo je reći – čudnog čoveka, drugačijeg od onog poletnog vizionara kakvim ga danas prepoznaju čak i oni koji ne čitaju knjige. Ipak, jedno je sigurno: i pored svih politički nekorektnih i rasističkih stavova, njegova slava nimalo nije potamnela.
U kontroverznoj knjizi Pariz u 20. veku iz 1863. godine, Žil Vern nije bio oduševljen elektrifikacijom, jer će „kvalitet prenosa muzike biti slab, a ljudima bi moglo pasti na pamet da pomoću nje ubijaju ljude“. Delimično je bio u pravu, jer su 1890. godine Amerikanci odlučili da smaknuća vrše na električnoj stolici. Pariz u 20. veku je neverovatan vizionarski roman, ali je Vernov izdavač smatrao da je „previše pesimističan“ i odložio ga u fioku. Objavljen je tek 1994. godine. U tom romanu Vern je opisao metroe, automobile, faksove, kalkulatore i još puno stvari koje su se teško mogle zamisliti 1863. Ipak, to bogato i tehnološki razvijeno društvo, Vern je prikazao u tamnim bojama, pa je njegov izdavač odlučio da nema smisla da ljudima ogadi budućnost i nagovorio ga da napiše nešto drugo. Da nije skinuta prašina s tog neobjavljenog rukopisa, svet bi i dalje slepo slavio Verna kao velikog vizionara. Pariz u 20. veku je istinsko remek-delo, i svojom razornom kritikom totalitarne ideologije uporedivo sa Orvelovom 1984 ili Bredberijevim Farenhajtom 451, prilično hrabro stoji u uredničkoj napomeni Paideinog srpskog izdanja, u prevodu Pavla Sekeruša.
Vernu automobili nisu bili dragi, iako je prvi sanjao o putovanju na Mesec raketom. Bilo mu je dovoljno da se petnaestak minuta provoza automobilom kroz Amijen, pa da zaključi da je prebrz i da će zbog toga stradati previše kokoši. Nije bio oduševljen ni ekranizacijom svog romana Putovanje na Mesec, štaviše, ona ga je ostavila potpuno ravnodušnim. Tek su kasnije generacije iščitale iz njegovih romana to oduševljenje tehnikom koje je samom Vernu, po svemu sudeći, bilo potpuno strano. Prosto rečeno, ne samo što ga je nadživelo njegovo delo od papira, nego su i njegove originalne pozitivne ideje, na svu sreću, evoluirale u nebrojeno mnogo oblika, a zaboravljene one sramno isključive i nedostojne mislećeg i umetnosti sklonog čoveka.
Kakav je Žil Vern zapravo bio, otkriva biografija nemačkog autora Volkera Dehsa. Najjednostavnije bi bilo reći da je Vern bio veoma konzervativan čovek, „zarobljen u provincijski katolicizam bretonskog zavičaja“, piše Volker. Izvori kažu da je on toga bio svestan i čak na to ponosan. A kada bi mu neko nabio na nos njegove sulude likove i još luđe fantazije, Vern bi odgovorio: „Nema čovek šta da menja u Božjem planu. Ko pređe granicu, priziva katastrofe i propast.“ Vern je bio glavni protivnik teorije evolucije (Grad koji plovi) i izraženi rasista (u romanu Pet nedelja u balonu crnce opisuje kao majmune bez repa). A kada je o politici reč, nekako bi se uvek našao na pogrešnoj strani: u aferi Drajfus, Vern je tvrdoglavo verovao vojsci. Sve pretpostavke da bi vojska mogla da pogreši, za njega su bile ravne veleizdaji. Njegovo preterano insistiranje na očuvanju tracionalnih i konzervativnih građanskih vrednosti, u romanu En Magellanie približilo ga je zagovaranju totalitarizma pa čak, u nekim stavovima, i onoga što je kasnije definisano kao fašizam.
Inače, uspeh je Vern verovatno malo drugačije zamišljao. Kada je 1848, sa dvadeset godina, napustio svoj rodni grad Nant, sanjao je o tome da će osvojiti Pariz dramama u stihovima. Možda u toj nameri nije uspeo iz prostog razloga što svoje stihove nije nikome pokazivao. Ne bi li ubedio upravu da postavi neki njegov komad, čak je radio u pozorištu kao sekretar i to bez honorara. A kada je svojim prijateljima ispričao plan da želi da doradi Poov roman o putovanju balonom, jer mu je delovao „nerealistično“, ovi su se zacenili od smeha. Nisu bili u pravu, Pet nedelja u balonu publikovan je 1863. godine.
Srećom po književnost, jedan izdavač je predosetio da je Žil Vern nadaren za naučnofantastične teme, pa je sa njim potpisao ugovor koji je od mladog pisca zahtevao „samo tri romana godišnje“. Pravi uspeh Vern je postigao tek romanom Putovanje oko sveta za 80 dana. Pisao je sa neviđenom revnošću, pa je tako do smrti objavio šezdeset romana i do danas zadržao titulu najprevođenijeg i najekraniziranijeg autora. Vernov biograf izračunao je da je pisac za života zaradio šest miliona evra. A njegov izdavač dvadeset puta više.