Crtao sam jednu lađu a onda je prispela jedna druga

Pošto su mi njihova imena bila nepoznata, prva moja pomisao bila je da su oni pratnja, da su pošli sa njim u Vršac da nešto pojedu i popiju, kao što sam to i ranije viđao na dodelama pesničkih nagrada.

Ali prepustivši se intuiciji, što je uvek dobro činiti u društvu umetnika, od Vujice sam nedugo zatim zatražio da mi nešto više kaže o njima, da bih već te godine za Redakciju kulture RTS snimio dokumentarni film Dei leči o njihovim performansima i radovima iz 1950-ih godina.

Godinu dana pre našeg susreta, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2007. godine otvorena je izložba sa radovima Vitorca i Pavlova pod nazivom Dei leči (Ide čile, bežimo, ide stariji čovek). Posle pedeset godina prvi put izložene fotografije predstavljale su i dokumente performansa, hepeninga, uličnih akcija i dr, ali i samostalna umetnička dela Vitorca i Pavlova.

Izložba Dei leči priređena je zahvaljujući, pre svega zalaganju Vujice Rešin Tucića i Slobodana Tišme, koji je na otvaranju izložbe o novosadskoj avangardi u MSUV uputio primedbu Živku Grozdaniću Geri, direktoru muzeja, kako na izložbi nema Draganovih i Borinih radova, na šta mu je on odgovorio da će ih biti, da će im prirediti izložbu, a što je kasnije podstaklo Boru, po sopstvenom priznaju, a posredno i Dragana, da sakupljaju radove i fotografije za potonju izložbu.

Fotografije sa izložbe i druge materijale sam te 2008. pozajmio od autora kako bih se pripremio za snimanje. Sećam se da smo snimali rekonstrukcije performansa na lokacijama u Novom Sadu gde su izvođeni, sledeći njihove sačuvane snimke sa osmomilimetarske filmske trake i fotografija.

Oduvek mi je bila bliska ideja o umetnosti van institucija, u samom neposrednom životu, umetnost kao fakticitet života.

Dobio sam snažnu želju da drugima prenesem taj dah slobode i radosti koji sam u njima osetio i da pokušam samom sebi to da predstavim, znajući međutim, da je takva umetnost teško predstavljiva, često neprihvatljiva i skrivena, na kraju i suprotstavljena umetnicima kao klasi.

Baš negde u to vreme kada Vitorac i Pavlov započinju gotovo anonimnu umetničku praksu dolazi do dirigovane smene umetničkih paradigmi u Jugoslaviji: umesto socijalističkog realizma na scenu stupa socijalistički modernizam u čijoj senci će se aktivnosti dvojca Vitorac-Pavlov odvijati tokom druge polovine 1950-ih i početka 1960-ih godina.

Sećam se kako je Vujica dok smo ga snimali na Oficircu (divljoj plaži na Dunavu u Novom Sadu, njegovom omiljenom mestu za pecanje) rekao, pogrešno, da je Staljin još bio živ kada su oni počeli da izvode performanse, za koje nisu ni znali da u svetu postoje…

Insistirao sam da taj deo ponovimo a Vujica se ispravio tako što je rekao: … kada je svega tri godine pre toga umro Staljin.

Vujica je Boru Vitorca video kao Bastera Kitona, čoveka koji glumi tako što ćuti i ponaša se a Dragoljuba Pavlova je video kao Čarlija Čaplina.

U vreme susreta sa Vitorcem i Pavlovim skoro dve decenije bio sam upoznat sa umetničkom praksom novosadskog konceptualizma i bio prijatelj s pojedinim njenim akterima.

Smatrao sam da je u srpskoj i jugoslovenskoj tradiciji neoavangarde i uopšte neoavangardne likovne umetnosti sve manje-više poznato, da je red uspostavljen, a da tumačima i istraživačima eventualno predstoji da na različite načine intervenišu u toj strukturi, ističući s vremena na vreme pojedine aspekte, na izložbama i u istoriografsko-teorijskim radovima.

Međutim, posle uvida u radove Vitorca i Pavlova, shvatio sam da nova otkrića umetničke prakse iz prošlosti mogu da stvore nove predstave i nova čitanja i prošlosti i umetničke prakse u prošlosti, da promene naše osećanje savremenosti, kao i značenja i smisao umetnosti.

I tada, kao i danas, u meni se javlja pitanje šta je vuklo dvojac Vitorac-Pavlov da u to vreme krenu baš na tu stranu? U trouglu: anonimnost-sloboda-javnost, odvijala se njihova umetnička praksa.

Borine priče o starom Novom Sadu voleo sam, uvek iznova, dok šetamo, da slušam, sa sve novim i novim detaljima, o gimnazijskim bančenjima sa Ivicom Fančevićem Fanetom (važne ličnosti za grupu Dei leči, poput Žaka Vašea za nadrealiste, jednim od junaka i statista performansa i hepeninga) po birtijama u Novom Sadu i okolini, igrankama u Kaćanskom i Eđšegu gde je u jednoj tuči izgubio zdravlje, o otvaranju sezone klikeranja na Sveta tri jerarha ispred Almaške, najstarije pravoslavne crkve u Novom Sadu, o kačenju sanki za tramvaje i švercovanju u njima, o traganjima za slobodom u umetnosti i njenom iznenadnom pronalaženju u životnom i svakodnevnom, mimo idejnih i umetničkih imperativa toga vremena.

S Borom i Draganom (pravo ime Dragoljub koje je dobio po Dragoljubu Jovanoviću, vođi Narodne seljačke stranke, kojoj je pripadao njegov tragično nastradali otac) obilazio sam ta mitska mesta na Podbari (koja polako moderna arhitektura guta) gde su izvođeni neki od performansa i gde su oni kao dečaci odrastali. Bora je s Petrom Kraljem pohađao glumačku sekciju u osnovnoj školi.

U isti razred sa Borom i Draganom išla je, i u osnovnoj školi i u gimnaziji, književnica Judita Šalgo.

Prostori na kojima su izvodili performanse i hepeninge, sem ulica i dvorišta na Podbari, bili su još: parkovi, trgovi, Štrand, obala Dunava, šetališta.

Bora i Dragan su kao učenici držali džez klub u podrumu za ugalj Novosadske gimnazije tako što su puštali ploče sa džez muzikom i prepričavali poglavlja američkog izdanja Istorije džeza Barija Ulanova.

Dozvolu za rad kluba nisu tražili od direktora škole već od poslužitelja škole, čika Milana. Istu tu Američku čitaonicu iz koje su na revers uzimali ploče i knjigu o džezu devastirali su demonstranti, navodno spontano protestujući 1950-ih godina protiv imperijalističke politike Sjedinjenih Država.

U poslastičarnici Carigrad bismo se sastajali, tu sam ih čekao kada dođem iz Beograda. Bora Vitorac, Dragoljub Pavlov, Slobodan Tišma i ja, a ponekad, kad bi doputovao iz Bečeja i Svetislav Travica.

To je bila dvotrećinska većina Umetničkog društva V.R.T. (Vujica Rešin Tucić). Posle boze i baklave s makom odlazili bismo u šetnju.

S Borom sam po muzejima Novog Sada i Vojvodine tragao za filmskim dokumentima o novosadskim tramvajima koje sam želeo da umontiram u film. Tako sam i upoznao Svetislava Travicu, kad je Bora rekao, dok smo prolazili pored Muzeja Vojvodine … eno ga profesor Travica<I> (iako nije ni profesor ni Novosađanin), on možda zna gde možemo da nađemo snimke novosadskih tramvaja…

Omiljeni naši izleti bili su odlazak u Bečej kod Travice i Đorđa Brankova (još jedan član V.R.T.-a), najčešće povodom predstavljanja neke knjige ili časopisa Tisa, zatim šetnja Bečejem do prevodnice, šlajza koji je Ajfelov biro konstruisao. Tu smo ponekad Pavlov i ja pecali, tu sam zapravo upecao svoju prvu ribu, u pedesetoj!

Odlazio sam i u stan kod Bore i Milene i gledao kako Bora slika lađe za pare: … crtao sam jednu lađu a onda je prispela jedna druga… Tu su me redovno čekale pogačice s čvarcima i nes kafa.

I Vitorac i Pavlov su više nego dobri slikari, crtači i pesnici. Bora Vitorac je u crtežu stvorio svog Muzikalnog mačka. Slikao je rečnim muljem, izlagao je u klubu Izba radove koje je posle završene izložbe javno spaljivao. Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov su i prvi multimedijalni umetnici u Vojvodini.

Obojica su završili Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i gotovo ceo svoj radni vek proveli na Produktnoj berzi. Umetnošću performansa i hepeninga prestali su da se bave još tokom studija, mada su nastavili da slikaju i crtaju, objavljuju knjige i pesme u periodici.

Bora je govorio kako su morali da se posvete preživljavanju, porodici i kako, bar on, nije imao vremena da se posveti umetnosti kao u dečačkim i mladalačkim danima. Veoma rano se zaposlio u Magacinu 23 u Temerinskoj ulici, koji se zimi nije grejao, gde je i diplomirao na ogledu o kiseljenju kupusa.

Vitorac i Pavlov priredili su nekoliko izložbi Dei leči u Srbiji i u Crnoj Gori. Godine 2010. jedan od najuglednijih i najtiražnijih američki časopisa specijalizovanih za umetnost Art in America posvećuje grupi Dei leči obiman članak sa fotografijama na šest strana. (Zanimljivo da je u istom broju zastupljena i Marina Abramović na dve strane.) Slavko Timotijević 2015. priređuje monografiju o umetničkoj grupi Dei leči u izdanju MSUV. Godine 2016. MoMA iz Njujorka otkupljuje deset fotografija od Bore Vitorca i Dragana Pavlova.

Bora Vitorac je za mene bio od onih ljudi za koje kažete da, ako ste srećan čovek, morate da sretnete. Nešto van nas odlučuje o takvoj milosti.

Sa odlaskom Bore Vitorca nestaje i jedan veliki deo novosadskog duha, ali takođe se rađa i želja za njegovom spoznajom i za uživanjem u njemu, u dahu i duhu tako nedostajuće slobode, čiji su uzroci, izgleda danas, u nama samima, nažalost.

Autor je književnik iz Beograda