Dnevnik o odrastanju

u. To nam govori i glavni junak poeme mladog Suna Mandić: one fine stvari se ne mogu naći u medijima. I on voli da gleda u oblake, jer su negacija svega banalnog što mu se jedino nudi na zemlji i najbolji simbol prolaznosti koja se u dobu u kome je (25 god) najjače oseća. Svo detinjstvo prošlo je a ništa novo nije došlo. To je glavna frka mladosti. U njemu je tolika oluja da on samo konstatuje stvari, to voli da radi, kao da se plaši da bi mogao sve da uništi jednim snažnim udarcem. Kao da oseća u grlu taj krik koji bi srušio (staro) nebo. Da probamo sa istinom, kako je preporučivao Niče, pa makar se i srušilo… I Sun/Hank taj krik ispušta žestokim solažama svoje električne gitare i oštrim, kratkim govorom, to je sva buka njegovog gneva zbog porekla, konvencija, horizonta očekivanja…
Ah, da, i on voli da priča o svojim dečijim bolestima iako je zdrav… tu je i lišće koje truli, sa državne zastave, crnilom nekim neobjašnjivim gasi on ulične svetiljke kao veseli demon (Prođem i ugasim). Pita on na kraju direktno sve nas o našem identitetu – a za sebe kaže Ličim na jednog koji liči na jednog koji liči na sve. Znači: ni nalik! Odlična poenta!
Ja sam Hank Williams III.
Rodjen sam na otvorenom. Moji su bili slobodni pa je sve bilo otvoreno.
Kao jako mali voleo sam da budem sam. U najboljem društvu. Kad sam napunio dvanaestu, deda mi je dao svoju gitaru. Tada sam počeo da cepam. Da je drndam i evo, dodrndao sam dovde.
…
Ja sam Hank Williams III.
Nisam se muvao sa puno žena. Nekoliko njih. Tražim onu pravu. Ta će me razumeti. Volim da hodam veoma polako i da se pri tom njišem. Polako. Da osetim vetar koji ide prema meni. Tada zamišljam tu žensku pored mene. Ćutke hodamo i sve je OK. Kao, toliko se razumemo da ne moramo ni da pričamo. Kao, znamo se na miris. I sve je OK.
– mnogo ga pržiš, reče mi jedan prijatelj. tad pomislih: ok je to jer,
Ja sam Hank Williams III.
I po potrebi imam veoma oštar pogled. Ne volim da mi baš uvek on stoji na licu, ali neki put se baš mora. Ponekad kažem sebi:
– Henk, o’ladi malo. Razvedri se, samo se tripuješ da stvari nisu pod kontrolom. Previše si paranoičan. Nema razloga za to. Opusti se.
Onda nastavim da hodam polako i njišem ramenima.
…
Ja sam Hank Willijams III.
U poslednje vreme pišem toliko loše pesme da me je sramota. Drvim ga i tupim. I ovaj indijanski perčin mi govori da sam se srozao. Postao osrednji. Indijansko, to je kod mene merilo ispravnosti. Ipak, evo sad sam ubio komarca. Spljeskao sam ga i grize me savest. Ko zna koji je broj mojih ubistava, povreda drugih, koje sam povređivao da ne bih bio povređen? Iako to nije bilo ni u naziranju. Gazio i mrvio. Ili još gore koliko će li ih tek biti? Baraba sam, ne činim ama baš ništa da to umanjim. Ne Hank, ti samo konstatuj. Ti se divi sebi kako konstatuješ.
Ja sam Hank Williams III.
Ja konstatujem stvari. Ja to jako dobro činim. Recimo, mogu da konstatujem da sedim na drvenoj stolici koja je presvučena, sada već otrcanom šarenom postavom. Konstatujem da ju je napravio neki stolar. Neko ko to ume da uradi kako valja. Taj od ubira svoga rada ulaže u alat i materijal. On želi da nastavi sa bavljenjem svojim poslom. Konstatujem. Želi da nahrani svoju ženu i decu kao što su ga njegovi othranili i tome ga naučili. Kao što su njih njihovi naučili da se othrane i stvore sebi neke male viškove. Prenosili su im stečena znanja tipa…
…
Ja sam Hank Williams III.
Počelo je da pada ono krupnije lišće što ga ima na kanadskoj zastavi. Jedan se zaglavio za haubu od Volvoa. Skinem ga i prošetam se sa njim. Sav se skupio od suvoće ali forma je ostala njegova. Spustio sam ga tu malo dalje u travu da nastavi da truli ko čovek, na miru.
Ja sam Hank Williams III.
Ulično osvetljenje je počelo da se pali ranije. Još je dan a oni ga upale. Često kada prođem ispod uličnog svetla ono se naglo ugasi uz zvuk sitne eksplozije. Pomislih da sam darovit za gašenje svetla. Prođem i ugasim.
…
Ja sam Hank Williams III.
U prolazu razmenim opake poglede sa grupom mladića. To mu dođe kao kad se kučići onjuše, u deliću sekunde sve znam o onom drugom. Trenutno čuvaju svoju teritoriju. Tipično muški. Ko si? Šta si? Koje su ti namere? Nekakva zategnutost ni za šta. Kurčenje bez povoda. I ništa. Svako nastavi svoje dalje. Sve to stane u komadić pogleda u svakodnevnom uličnom susretu.
Ja sam Hank Williams III.
Gajim simpatije prema vrapcima. Prava sam seka-persa kad su vrapci u pitanju. Oduševi me obrušavanje na veliki komad bačenog testa. Ili kad se skupe u krošnji nekog četinara pa, pošto se ne vide, izgleda kao da drvo peva.
…
Ja sam Hank Williams III.
Sahranio sam nekoliko dobrih prijatelja. Juče sam bio na grobu jednog od njih. Ćutke smo se ispričali, počistio sam oko groba i poljubio krst. Volim groblja. Mnogo mermera, emocije, tišina, praznina. Od epitafa same žalopojke. Ni jedan da kaže kako je proživeo veseo život i da je smrt sastavni deo života. To je ljudsko. Priznavanje samo primarnih činjenica. Poželeo sam da nemam grob.
Prijatelj mi reče:
– Pa onda te ne bismo mogli posećivati.
Mislim se, poseti me sada, dok sam živ.
…
Ja sam Shelton
Hank Williams.
Znam da se one fine stvari mogu čuti samo face to face.
Ispravno koristim energiju samo ako je uvećavam. 1+1 jeste 3.