Foto: Medija centar

S jedne strane on jasno pokazuje da je rešen da sa Fakulteta u tajnosti otera neposlušne mu profesore (počinjući sa episkopom Maksimom), a sa druge, sa nedosežnih visina (koje čitaocima treba da garantuju neutralnost i neumešanost u niske ovosvetske spletke), episkopa Maksima za javnost označava kao „brata u Hristu“. Drugim rečima on u stvari kaže: „Brate u Hristu -u mojoj duši nema ni zlobe ni netrpeljivosti prema tebi“, a „o mržnji ne može biti ni reči“, ali ću dati sve od sebe da te (uprkos tvojoj volji i želji, kao i volji i želji kolega profesora a i Zakona o visokom obrazovanju) izbacim sa Fakulteta na kome ispunjavaš sve profesorske obaveze (onako kako ja nisam nikada). Toliko o džentlmenstvu. I da bi anestezirao javnost on nas, neupućene, obaveštava o sledeće tri stvari.

1. U Crkvi ne postoji „delikt mišljenja“ da bi se episkop Maksim zbog nečeg takvog pokazao nepodobnim.

Nažalost, više je nego očigledno da u Crkvi i te kako postoji „delikt mišljenja“ (i to se od javnosti više ne može sakriti), ali to ni iz daleka nije najgore. U SPC postoje mnogo gore stvari, poput pedofilije (koja je, uprkos veštim zataškavanjima, bezbroj puta izašla na videlo, ali ne na videlo srpskog sudstva, pa će se sudski proces tim povodom voditi u Londonu), simonije (kupovanja crkvenog položaja za novac), besramnog naplaćivanja služenja episkopskih liturgija, itd, itd, sve gore od goreg. A što je najgore, bez ikakvih sankcija i posledica. Samo i jedino zataškavanje. No, pošto to nisu teme dostojne da se njima pozabavi Sinod SPC, nego postoje mnogo ozbiljniji prekršaji od svih gorenavedenih, to Bulović iznosi drugi stav.

2. „Sveti Arhijerejski Sinod je – razrešio vladiku Maksima i docenta Marka Vilotića prava poučavanja na Bogoslovskom fakultetu.“

Međutim, na žalost I. Bulovića, Sinod nije razrešio nijednog nastavnika na Bogoslovskom fakultetu, jer prema vladajućim zakonima Srbije, on na to nema nikakvo pravo. Sinod je doduše upravo to naložio dekanu Fakulteta, što će on, kako sledi iz Bulovićevog intervjua, morati da uradi, jer, tvrdi Bulović, mandat dekana Teološkog fakulteta postaje validan tek kada ga potvrdi Sinod – što je čista, ali korisna izmišljotina – budući da stvara utisak zavisnosti dekana od Sinoda. Naravno, ni na to Sinod nema nikakvo pravo. Prema tome, pismo Sinoda dekanu Fakulteta ne može da proizvede nikakve pravne posledice (npr. zabranu držanja predavanja ili rada na Fakultetu). Bogoslovski fakultet je državna ustanova, osnovala ga je država (a ne crkva), finansira ga država (a ne crkva), pa stoga crkva ne može zapošljavati ili otpuštati njegove profesore. Znajući sve to, vladika Irinej je rešio da čitaocima baci još malo prašine u oči, pa kaže još i ovo:

3. Obrazloženje ovog (bespravnog) naloga dekanu koje je Sinod dao „je teološke prirode i najvećem delu javnosti ne bi bilo dovoljno shvatljivo“.

Međutim, najvećem delu javnosti bi to Obrazloženje bilo i te kako shvatljivo jer ono u sebi nema ama baš ničeg teološkog. Ali ako bi se obnarodovalo, tada bi najvećem delu javnosti bilo shvatljivo i to da je ono krajnje proizvoljno i da ne počiva ni na jednom jedinom argumentu, nego na niskim podmetanjima sa ciljem da se odstrane nepodobni episkopi i profesori. A to ne bi bilo baš pohvalno za sastavljača Obrazloženja (I. Bulovića). Primera radi, to Obrazloženje (koje I. Bulović čuva od očiju „nestručne“ javnosti) sadrži pozivanja na određene članove Statuta univerziteta (šta je tu teološko?) ne bi li se stvorio utisak da je nalog koji je Sinod izdao dekanu (kao da Sinod može dekanu izdavati bilo kakve naloge!) utemeljen u tom Statutu. Irinej Bački navodi Član 141 kao dokaz da Statut univerziteta zabranjuje tzv. blok-nastavu (kakvu održava vladika Maksim) te pošto on drži nastavu na način koji Univerzitet zabranjuje, Sinod će izbacivanjem vladike Maksima sa Fakulteta zaštititi poštovanje Statuta univerziteta. Kakav plemenit čin! Međutim, u pomenutom članu o svemu tome nema ni reči (ali ako ne pročitate taj član nego verujete sastavljaču Obrazloženja, onda mislite da ima). Takođe, u Obrazloženju se insistira na „redovnoj“ nastavi (takođe pozivajući se na taj član), dok se u tom članu ta izmišljena „redovna“ nastava uopšte i ne pominje (ali je zato stvoren utisak o pedantnom pozivanju na propise). Naravno, tzv. blok-nastava (kakvu izvodi ep. Maksim) je eksplicitno dozvoljena Statutom univerziteta stavom 8, Člana 105, Statutom Bogoslovskog fakulteta Članom 63, stav 8 (ali se to, razume se, moralo prećutati kako bi se stvorio utisak kako vladika Maksim krši, a vladika Irinej štiti zakon). I da stvar bude što grotesknija, celu ovu izmišljotinu i podmetačinu Bulović je začinio jeftinim i besmislenim aludiranjem na nekakve „drugosrbijanske“ i „autošovinističke“ medije (misleći da će to skrenuti pažnju sa nezgodnih članova Statuta koji mu ne idu u prilog).

Pošto je čak i on morao shvatiti da će denunciranje podmetanjem člana 141 (u kojem nema ničega od onoga za šta tvrdi da ima), i prećutkivanjem člana 105 (u kojem ima onoga za šta tvrdi da ne postoji), biti začas otkriveno (prostim čitanjem tih članova), Bulović kreće na pojačano denunciranje podmetanjem tvrdnje da vladika Maksim zagovara ekstremnu darvinističku teoriju evolucije. Eto krunskog dokaza dostojnog SPC za nečije izbacivanje sa Univerziteta. No, čak i da episkop Maksim zagovara teoriju evolucije (iako je ne zagovara) u tome ne može biti ništa problematično, jer Pravoslavna crkva (za razliku od I. Bulovića i Sinoda SPC) nikada nije osudila tu teoriju. Naprotiv, njeni najveći teolozi i predvodnici (npr. prof. Hristo Janaras, protoprezviter prof. Jovan Majendorf, mitropolit Kalistos Ver, mitropolit Jovan Ziziulas, ruski patrijarh Kiril i mnogi drugi – dakle, profesori, prezviteri, episkopi ili mitropoliti i patrijarsi, svi pravoslavni) i dan danas zagovaraju tezu da teorija evolucije nije suprotstavljena hrišćanskoj slici sveta (a to mogu zato što nijedan od njih nije član SPC).

Ali još veća beda je u tome što je ta stvar episkopu Maksimu podmetnuta (kao i ostalim profesorima Bogoslovskog fakulteta koji su se pre dve-tri godine usprotivili tome da se naučne teorije iz sistema obrazovanja izbacuju peticijama, a onda sutra i „uticajnim“ sinodskim odlukama). Jer ni on ni oni nigde nisu tvrdili da je teorija evolucije (Darvina čak nisu ni pomenuli) istinita, nepromenljiva ili neproblematična. Sve što su oni tvrdili jeste da je teorija evolucije danas jedina opšteprihvaćena naučna teorija o razvoju vrsta i da se ta (kao i sve ostale naučne teorije) mogu smenjivati samo drugim (boljim i potkrepljenijim) naučnim teorijama (a ne novinskim peticijama i sličnim „metodima“). Podsetimo se da su sadržaj Stava tih teologa u potpunosti podržali: Izvršni odbor SANU, Senat Univerziteta u Beogradu, Etički komitet Srpskog lekarskog društva, Institut za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu, Srpsko društvo za molekularnu biologiju, Društvo genetičara Srbije, Institut za biološka istraživanja Univerziteta u Beogradu itd, itd, itd. Ali za Sinod SPC nijedna od pomenutih institucija izgleda nije nikakav autoritet. Ako neko zna istinu o teoriji evolucije onda to moraju biti članovi Sinoda na čelu sa I. Bulovićem. Posle višedecenijskog multidisciplinarnog proučavanja ove materije, njima je, zbog uloženog truda, dato otkrivenje odozgo da je ta teorija pogrešna i opasna te da treba progoniti svakog ko se usudi ne da je podrži nego samo da kaže da je to vladajuća naučna teorija koju može zameniti samo bolja naučna teorija (jer upravo to su i rekli pomenuti teolozi). Jer ni to se ne sme u SPC (za razliku od drugih pravoslavnih a i nepravoslavnih crkava).

Da bi sva ta ujdurma nekako prošla u javnosti cela ta stvar je vešto vulgarizovana i predstavljena a onda i spinovana unutarcrkvenoj javnosti kao pokušaj nekih problematičnih teologa da čoveka ne shvate kao „sliku Božiju“ nego kao majmunovog potomka. I tako je i bilo. Koliko jadno i bedno, toliko (unutar crkve) efikasno. Po oprobanom receptu, hiljadu puta ponovljena laž postala je istina. Tih desetak profesora (od kojih su dvojica oni koje sada Sinod pokušava da izbaci sa Fakulteta) stavljeno je prvo na stub srama a onda i na spisak za odstrel. Neki su odmah izgubili svoje parohije, neki su ucenjivani davanjem blagoslova, neki bi sada trebalo da izgube svoja predavačka mesta (ili čak možda i eparhije). Tako to vidi I. Bulović i tako je to predstavio članovima Sinoda koji su to (ništa ne proveravajući) oduševljeno prihvatili. Prevelika orkestrirana čistka za jednu crkvu u kojoj nema čak ni „verbalnog delikta“. A ako im ova čistka dvojice profesora uspe (tj. ako Univerzitet ustukne pred Sinodom, jer u ovoj zemlji čuda, na kraju krajeva, ništa nije apsolutno nemoguće), ne treba sumnjati da će za njom odmah uslediti i druge. Sve dok Bogoslovski fakultet od jedne univerzitetske ustanove ne svedu na poslušnu bogoslovijicu. I tada više neće biti važno da li će on formalno pripadati univerzitetu. Suštinski svakako neće.

Iako na prvi pogled izgleda smešno, sve je ovo veoma, veoma tužno. I opasno. Ponajviše za samu crkvu. Jer ovi mladi i obrazovani crkveni intelektualci (ne samo potpisnici Stava o teoriji evolucije, nego i drugi) koji za sobom imaju (za razliku od I. Bulovića) mnoge naučne knjige u zemlji i inostranstvu kao i brojne članke u uglednim svetskim časopisima, i kojima je univerzitetsko okruženje prirodno isto koliko i crkveno, nešto su najbolje što se našoj crkvi dogodilo ko zna od kada. Možda će Bulović (u osmoj), patrijarh (na pragu desete decenije života) i ostali njihovi progonitelji imati neku budućnost, ali crkva koja dozvoljava da se u njoj takve stvari događaju zasigurno neće.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Povezani tekstovi