Hoće li postmodernizam doživeti neuspeh?

Čineći to one su ukinule uzvišeno: ushićenost i ganutost postali su neprihvatljive reakcije sa kojima javna umetnost ne bi smela da se zadovolji, niti da im udovolji.

Odbacivanje uzvišenog i ganutosti može se označiti kao „destruktivna dekonstrukcija“. Ova umetničko-politička agenda imala je znatnu ekonomsku i socijalnu cenu i štetne posledice za načine činjenja i finansiranja javne umetnosti širom sveta.

Velikim delom, naročito u poslednjoj trećini 20. veka, destruktivna dekonstrukcija je snažno promovisana od strane hiperelite nove umetnosti, visoko politizovanih muzejskih kuratora i direktora međunarodnih filmskih festivala, uz prećutno odobravanje od strane vladinih umetničkih birokrata. Svi su stremili da uklone klasičnu umetnost, posmatrajući je kao oružje ugnjetavanja od strane mrtvih (i polumrtvih), belih (i polubelih), (uglavnom) heteroseksualnih muškaraca koji izrabljuju.

Gledište ovog članka je da kustosi i postmoderni umetnici, ti koje su politizovane birokrate umetnosti oblikovale, nisu napali izrabljujuće, rasipničke i militarističke ugnjetače, već radije prvobitno jezgro ljudskog estetsko-emotivnog reagovanja – to jest, perceptivnog, kognitivnog i, posebno, osećajnog aparata, koje naša vrsta koristi da bi se nosila sa uzvišenim i onim što može duboko da gane.

Iz ovog razloga, predviđanje ovog ogleda je da će posmodernizam (široko određen) doživeti neuspeh i da ne bi uspeo čak i da su njegovi politički ciljevi bili ispravni i pravedni.

Premda je istina da velika umetnost podstiče ushićenost i duboko ganuće, bez obzira na postavljene dekonstruktivne namere, slojevi besmisla koji su uvedeni iz sebičnih ili političkih razloga nisu jeftini. Politička pretenzija umetnosti 20. veka imala je sasvim stvarnu ljudsku i ekonomsku cenu.

Daćemo jedan prepostmoderni primer: Desilo se tako da čak i maestralni Bertold Breht nije bio dovoljno dobar dramaturg da spreči publiku da se na njegovim „epskim“ (po svemu sudeći antistanislavskiskim i antiburžoaskim) berlinskim inscenacijama Majke Hrabrosti upusti u aristotelovsko katarktičko jecanje; ali drugi način viđenja njegovog pristupa je da su celokupna ideja „udaljavanja“ i sa njom povezano uklanjanje empatije, bile jednostavno politički celishodne. Zapazićemo da je ova Brehtova neiskrenost (možda i sama neiskrena – što dodaje još jedan obrt, koji je često koristio i Pikaso, a koji je bio zajednički za umetnost 20. veka) imala nemerljivu socijalnu cenu, koju svakako nije ublažila otvorena podrška svetski poznatog Berlinskog ansambla veoma represivnoj Demokratskoj Republici Nemačkoj.

Kao samo naizgled kontraprimer, može se tvrditi da Kristove trčeće ograde, umotana ostrva i obale, zavesom pregrađeni kanjoni, hiljade plavih i žutih kišobrana simultano razasutih po padinama brežuljaka u dve zemlje i prekrivene klasične mostove, istinski podstiču ushićenost i ganutost, mada su kristalizacija postmodernizma. Stvar je u ovome: njihov smisao je da proizvode ushićenost uprkos svojoj ironičnoj efemernosti i ironičnom procesu (pseudo-) demokratskog i ekološki svesnog pregovaranja sa lokalnim vlastima (među kojima su bili pariski klošari i farmeri iz okruga Marin u Kaliforniji), što je, po svoj prilici, najvažniji deo Kristovog rada. Reakcija na njih je ushićenje, delimično i zbog toga što je izrazito efemerno svojstvo radova tako zapanjujuće postavljeno uz njihov uzvišeni kvalitet.

Poučno je uporediti Kristove uzvišene efemere sa onima koje se mogu smatrati oznakom skorašnjeg postmodernizma, naime, primerima „umetnosti raspadanja“ (decay art), koji se naglo umnožavaju. U njima je primetan ekonomski, estetički i olfaktorno pogrešan paradoks nepristojno skupih, inovativnih naučnih procedura, koje muzeji koriste da bi očuvali i obnovili što je u svom izvornom stanju kreštavo (premda neiskreno) insistiralo da bude lepljivo, neuredno i raspadnuto – efemerno.

Ovo je šala u Dišanovoj tradiciji, ali šala koja bi uvredila osećaj za jasnoću i red velikog majstora blefa (primetan u njegovom odličnom igranju šaha), kao i njegova čistoća (pisoar i točkovi na biciklu navodno su bili neuprljani). Ovde se javlja pseudonapredak „novoga“, ali to je skupa vežba korenito odvojena od tradicije koja vodi unazad do antičkog uzvišenog.

Neko bi se mogao zapitati o širim slojevima osećajnih potrošača umetnosti i njihovoj privatnoj i pravoj (suprotno javnoj i prestrašenoj) reakciji na novu kustosku dogmu. Verovatno je da će takvi ljudi biti prezastupljeni među onima koji kada doživljavaju ushićenje osećaju krivicu što sebe vide kao privilegovane i „izabrane“.

Pretvoriti komponentu krivice za elitizam, koja je ovde pretpostavljena kao sastojak ushićenosti, u estetski altruizam – možda doživljen upravo od strane onih koji istinski traže uzvišeno u umetnosti i prirodi – izgleda kao socijalno odgovorna alternativa destruktivnoj dekonstrukciji. Trebalo bi težiti ozbiljnom čovekoljublju sa globalnim ambicijama koje bi bilo posvećeno finansiranju savremenog stvaranja „nove stare“ uzvišene umetnosti – paralelno sa konzervacijom postojećih prirodnih i veštačkih čuda – kao postmoderne, prosvećene verzije noblesse oblige.

Može se dokazati da projekat destruktivne dekonstrukcije traži socijalnu pravdu uklanjanjem uzvišenog. Ovde se, međutim, insistira da je cilj da se uzvišeno učini šire prihvatljivim mnogo pravedniji i altruističkiji nego metaforično i doslovno oplemenjivanje termita da bi se pokazalo koliko je navodno trula stara uzvišena kuća.

Ovo nije prilika da se raspravlja o onom delu koji se tiče hleba u izreci panem et circenses, niti je ovde moguće predložiti kako se pristojnost i jednakost mogu uneti u ciničnu starorimsku frazu; međutim, uzvišeno je smrtni neprijatelj cirkusa kao grube i nasilne zabave. Obrazovanje koje podstiče traganje za ushićenošću dobro bi došlo kao deo političkog programa posvećenog konstruktivnoj ulozi estetike u savremenom životu.

Teorija estetskih reakcije profesora Konečnog

Originalnu teoriju estetskih reakcija prof. dr Vladimir Konečni naziva teorijom estetskog trojstva. Ovu teoriju je formulisao u periodu između 2001. i 2003. godine radeći na prikazu prvog izdanja čuvenog zbornika Juslina i Slobode Music and Emotion: Theory and Research koji je objavljen u časopisu Music Perception. Trojstvo u nazivu teorije tiče se tri centralne kategorije estetskog receptivnog reagovanja. To su estetsko strahopoštovanje/ushićenost (engl. aesthetic awe), ganutost (engl. being moved) i jeza i žmarci (engl. chills, thrills). Estetsko strahopoštovanje/ushićenost, ganutost i žmarci i jeza su određeni kao nivoi doživljavanja koji se razlikuju prema intenzitetu, dubini i učestalosti. Estetska ushićenost je vrhunski doživljaj, ganutost slabije izražen doživljaj, a žmarci/jeza najčešći doživljaj.

Estetska ushićenost ili samo ushićenost je vrhunska estetska reakcija i predstava retko ili, čak, izuzetno retko subjektivno stanje koje je posledica retkih estetskih stimulusa koji izazivaju to stanje i koje Konečni naziva sublimnim odnosno uzvišenim (engl. sublime). Ushićenost ili estetska ushićenost se posmatra „kao jedinstveni i osnovni emocionalni proizvod straha i radosti“, a „prvobitno“ se „javila kao reakcija na iznenadni susret sa prirodnim čudima, a kasnije i sa ljudskim tvorevinama“.

Uzvišeno odnosno sublimno je mnogo manje podložno ličnoj interpretaciji nego što je slučaj sa stimulusima koji pobuđuju ganutost. Radost i žalost prožimaju ushićenost kao i ganutost, radost imamo i u žmarcima, dok u strahu osećamo jezu. Ganutost nastaje na osnovu estetskih stimulusa u poeziji, pozorištu, filmu, operi, ali ne dostiže intenzitet ushićenosti. Ganutost je reakcija na mnogo veći opseg stimulusa nego što je to u slučaju ushićenosti. Najzad, žmarci ili jeza su primitivna fiziološka reakcija kratkog trajanja na estetske i druge stimuluse (uglavnom one koji obuhvataju muziku i vokalnu i instrumentalnu) i tiču se, recimo, podizanja dlačice na zadnjem delu vrata. Žmarci ili jeza ponekad prate osnovne emocije kao što su radost i užas (ili su vezani samo za osećaj blizine radosti i užasa).

Teorija estetskog trojstva opisuje konstelaciju osnovnih estetskih reakcija koje, pak, upućuju na jezgro ljudskih emotivnih reakcija koje su nastale razvojem opažajnog, kognitivnog i emocionalnog aparata tokom hiljada godina. U tom smislu ne bi trebalo da nas čudi što je teorijska sistematizacija i konceptualizacija tih reakcija univerzalno estetički primenljiva. Teorija estetskog trojstva tiče se kako problematike estetike pet centralnih umetnosti zapadne (i ne samo zapadne) civilizacije arhitekture, vajarstva, slikarstva, muzike i pesništva uzetog u najširem smislu, dakle, i epske i dramske i lirske poezije, uključujući i modernu umetnost npr. umetnost instalacije, tako i estetike prirode i prirodnih estetski relevantnih fenomena. Već dva osnovna rada posvećena formulaciji teorije estetskog trojstva „Estetsko trojstvo: ushićenost, ganutost, žmarci“ (2005) (citiran oko 200 puta) i „Teorija estetskog trojstva i uzvišeno“ (2011) inkorporiraju u sebi i estetiku prirode i estetiku umetnosti i upućuju kako na brojne prirodne fenomene kao što su Nijagarini vodopadi, Veliki kanjon u Arizoni, Planina Fudži, tako i na umetnička dela kao što su Keopsova piramida, Partenon, Katedrala Svetog Petra, isklesani džinovski Buda, Leonardova Mona Liza, Vagnerove opere, Tolstojev Rat i mir, Brehtova Majka Hrabrost, Trčeće ograde Hrista Jovčeva. (Nebojša Grubor, iz predgovora knjizi Priroda vrhunskih estetskih doživljaja i drugi ogledi iz psihološko-filozofske estetike Vladimira J. Konečnog)

Zbornik radova Nebojše Grubora

Prof. dr Nebojša Grubor priredio je zbornik „Priroda vrhunskih estetskih doživljaja i drugi ogledi iz psihološko-filozofske estetike Vladimira J. Konečnog“. Ova knjiga sadrži sedam radova iz oblasti estetike, prevedenih sa engleskog, našeg naučnika, eksperimentalnog psihologa koji je akademsku karijeru gradio na univerzitetima u Torontu i San Dijegu, a istraživački poslovi su ga vodili od Latinske Amerike do Australije i Okeanije. Vladimir Konečni je prisutan i u srpskoj književnosti kao pesnik, dramski i prozni pisac. Izdavač knjige njegovih ogleda iz oblasti estetike (koju je priredio prof. Grubor) jeste preduzeće Draslar iz Beograda, 2018.

U dogovoru sa prof. Konečnim Danas prenosi dva odlomka iz ove knjige: njegov pogled na umetnost 20. veka i tumačenje prof. Grubora originalne teorije estetskih reakcija (TET) koja se vezuje uz ime profesora Konečnog. Na ovaj način profesor Konečni daje doprinos sagledavanju trendova u savremenoj umetnosti, o čemu je na stranicama Danasa bilo reči u rubrici feljtonekstra u broju od 2-3. februara ove godine kada je predstavljena knjiga francuskog akademika Žana Klera „Kritika modernosti“.