***

Sada i odavde, čini mi se da je sve moglo da bude mnogo jednostavnije i lepše. To je Borhes mnogo lepo napisao, pa da podelim s vama: „Kada bih svoj život mogao ponovo da preživim, pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka. Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više. Bio bih gluplji nego što bejah, zaista. Vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao… Bio bih manji čistunac… Jer sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana…“

***

Opredelila sam se za ekonomiju rukovodeći se (i ne znajući) principom minimizacije oportunitetnog troška. Da prevedem na srpski: jedno kajanje ti ne gine, jednu bitnu stvar moraš da propustiš! Zamisli, razmišljala sam, upišem biohemiju – koju baš volim – pa posle mnogo decenija ubistvenog rada ne postanem neka nova, recimo, Marija Kiri – a šta sam sve propustila od života! Ne isplati se, zaključila sam, i potpuno rezignirano upisala ekonomiju, htela da budem stujardesa (a u stvari, da budem pilot)… i sve tako. Na kraju sam postala – ekonomista. Ali čovek zavoli sve što radi, pa sam i ja konačno zavolela ekonomiju, nadam se da se to i primećuje.

***

U moje doba politička ekonomija je bila takva da niko od nas nije ni shvatao šta je to u stvari – politička ekonomija. To jeste borba interesnih grupa, ali ne samo radnika (koji su cveće) i kapitalista (koji su gmazovi). Marks je bio pametniji od svojih naslednika, to se danas tako jasno vidi. A politička ekonomija, u stvari, jeste neka vrsta socijalne psiho(pato)logije – koja objašnjava kako ljudi reaguju na podsticaje i zašto nekada na njih uopšte ne reaguju. Recimo, ko bi verovao Aleksandru Vučiću da želi bilo šta da menja ako svoju neuku partijsku drugaricu stavlja za guvernera Narodne banke? Nedavno je bila u Švajcarskoj konferencija Evropskog časopisa za političku ekonomiju, čovek bi se iznenadio koliko tema pokriva politička ekonomija: od uticaja religije na formiranje penzionih sistema do istraživanja zašto je Švajcarska ostala neutralna. Ili zašto ljudi u različitim zemljama vole (ili ne vole) strane investitore… Sve se svodi na to kako će ljudi reagovati na neki podsticaj, kako će se onda udruživati i na šta će ta država na kraju da liči. Zanimljivo, zar ne?

***

U vreme studija nismo ni znali šta je liberalizam. Knjige više nisu bile zabranjene, ali se dobro znalo o čemu se ne razgovara, šta nije pametno spominjati, koje ti teme zatvaraju sva vrata… Još se sećam svog odbijenog predloga za diplomski rad, u kome sam htela da ocenim koliko para treba davati kragujevačkoj „Zastavi” da bi njeni radnici redovno dobijali plate, ali da zauzvrat – prestanu sa proizvodnjom. Pa da svi kupujemo automobile koji su 35 do 40 odsto jeftiniji, a da Zastava ipak opstane. Računica je pokazala da je bio dovoljan samo dolar po stanovniku (mesečno), pa da se vozimo kao sav normalan svet, a da ne taknemo u srce svih radničkih prava, dakle, u plate radnika „Zastave”.

Pogađate da mi je nekolicina profesora kojima sam se obratila, veoma pedagoški, onako očinski rekla da je to veoma složena materija i da bi bilo bolje da tu temu ostavim za magistarske ili čak za doktorske studije. Šta god da su tačno rekli, poruka je bila „ovo neće proći”, a, da budem iskrena, sumnjam da bi i danas kod nas ovakva tema prošla. Nije bilo (a ni danas nije) zgodno pričati o radničkim pravima i davati ovakve subverzivne predloge. Neka su i akademski – neprijateljski su. Zato volim političku ekonomiju.

***

Ko god priziva Titovo doba, neka se spremi da opet savije kičmu – više nego što to ljudsko dostojanstvo dozvoljava. Da se seti da će opet biti Golog otoka, i ubistava, hapšenja političkih protivnika, ili nepravednih otkaza. Da se seti da se o nekim stvarima opet ne sme govoriti, da se neke stvari se ne smeju uraditi, ili, još gore – da se seti šta mora da se uradi – da bi dobio stan, zadržao posao … Je li sada bolje, pitaće mnogi. Pa nije, upravo zbog tog samoupravljanja, koje je i dan-danas živo i zdravo! Pola Srbije danas, kao ni onda – ne radi ništa, a radnici primaju platu i štrajkuju! Besmisao je sada očigledan (za razliku od onih vremena), ali nam to, nekako, ne smeta – smeta nam samo to što smo osiromašili.

***

I hajde jednom da otvorimo tu tajnu lepog života u socijalizmu. Jugoslovenski socijalizam je finansirao Zapad, vodeći Hladni rat protiv SSSR-a, a mi smo se tu lepo snašli, trošili kredite na vikendice, letovanja, a vi dodajte na šta sve još. I sve je bilo lepo – dok krediti nisu došli na naplatu. To je tajna svih tajni. Kada bi opet postojao neko ko bi plaćao sve naše propuste i još nam davao poveći džeparac, opet bi nam bilo lepo, ništa ne bismo radili, kao što ni sada ne radimo, samo bi standard bio veći. Ali – ne biva. Mi Zapadu više nismo potrebni.

***

Nisam sigurna da bi kult ličnosti u Srbiji toliko bio jak da imamo jake – sudove. Ili jake i nezavisne medije. Da ne kažem, kada bismo imali parlament, a ne gomilu poslušnika koji ponavljaju reči svog omiljenog vođe… Kada toga nema, ljudi biraju alternativnu zaštitu. Da budu u blizini vođe, da kane nešto i u njihovo čanče – više para, više pravde…

Đinđić nije bio takav, uglavnom se pozivao na zdrav razum, a ne na velike teme – Srbija, sloboda, istorija… Ali nije izgradio nezavisno sudstvo. Ni parlament. Ni medije. U tom sklopu okolnosti, jasno je zašto ga ljudi nisu voleli. Staru sigurnost im je oduzeo – novu nije napravio. Da li bi se to desilo da je ostao živ, to sad više niko ne zna. Čini mi se da ipak ne bi, nije ovde bilo reformske energije. U Poljskoj, Mađarskoj… ljudi su mrzeli Ruse i gradili novi sistem da bi od njih pobegli, i to zauvek – a ovde to nije bio slučaj. Niko ovde ni dan-danas ne vidi potrebu da ukida samoupravljanje, niti da reformiše bilo šta. Da nam je samo jedan novi Tito… pa da se rodimo.

***

Ne, privreda u bivšoj Jugoslaviji nije bila uspešnija od ove sadašnje. Tu privredu su držali zapadni krediti i istočno tržište, gde smo prodavali sve što drugovi iz dva centralna komiteta dogovore. Nikakve konkurencije tu nije bilo, svi su poslovali zaštićeni – kao beli medvedi, i proizvodili su šta god su hteli. A ti drugovi iz centralnih komiteta, eee, oni nikad nisu nosili Kluzova odela, niti su za sebe kupovali frižidere Obod iz Cetinja. Svi su oni vozili mercedese i nosili švajcarske satove – a narodu su pričali kako je socijalizam najbolji od svih sistema. Od kad nema drugova – nema ni tržišta za naše proizvode, kula od karata se urušila. Bespovratno. Ta priča o uspesima naše samoupravne privrede… to je kao kad dete kaže: Koliko sam nekad bio dobar slikar… Svi su mi se divili, davali mi veliki džeparac, Vukovu diplomu mi tata izradio, a vidi sad! Ja – isti, crteži – isti, a svi mi se smeju. Eeee, da je tata živ, videli bi oni…

***

Da me neko danas pita da li treba da uđemo u EU, moj definitivni odgovor bio bi – ne! One lepe ideje slobodnog protoka robe, ljudi, ideja… odavno su potopljene u briselskoj birokratiji, koja jedino poznaje agende, memorandume, non-pejpere i druge izmišljotine. Ali mislim da je odlično da ostanemo u procesu pridruživanja, dakle, u blizini te EU, koja nas tera da reformišemo to naše nesposobno i korumpirano sudstvo, da zatvaramo firme koje već decenijama ništa ne rade – kad to već sami nikako da uradimo. A od Rusa, Arapa i Kineza nemamo ništa da naučimo. Verovatno to Srbe toliko i privlači – ne menjati ništa, a obogatiti se. Ne biva, nažalost.

***

Zaista je sramno držati ministra policije koji je uhvaćen u intelektualnoj krađi. Ali je sramnije to što ministar prosvete javno podržava reči premijera – da ništa gluplje nije video u životu od onih dokaza da je Stefanović plagirao doktorat. Kaže ministar Verbić, moram da priznam da ni ja ništa gluplje nisam video. I koju poruku nam time šalju, obojica, i svi ostali što stoje nemi pored njih dok premijer nešto saopštava? Budi poslušan, bićeš ministar. Diiivno!

***

Velika reforma je potrebna u obrazovanju. Razvlastiti roditelje, to je možda najvažnije. Ovlastiti nastavnike. Pre toga ih – opismeniti. Kako? Pa nije ni teško, ako neko to zaista hoće da uradi. Najpre, kako već rekoh, početi sa nezavisnim sudstvom. Pa onda uvesti konkurse. Pa zabraniti partijsko zapošljavanje. Onda će stvari same od sebe početi da se menjaju – to je politička ekonomija.

***

Građani Srbije zaslužuju vlast kakvu su birali. Izlazimo na izbore, znajući da se oni posle igraju našim glasovima i biraju koga oni hoće, prave koalicije koje im padaju na pamet… Ako to znamo, a izlazimo na izbore, jesu li nam Amerikanci krivi što nam je julovac ministar za rad, ili za šta već? Dok se ne napravi većinski izborni sistem, gde ljudi glasaju za osobu a ne za partiju – ništa od demokratije u Srbiji. Srbi vole da idu linijom manjeg otpora, i ko im je posle kriv?

***

Ovde će sve biti isto još hiljadu godina. Smenjivaće se političari, koji neće menjati ni sebe, a kamoli da menjaju režim. Ako opet budemo bili potrebni nekom Zapadu, pa nas stanu polivati kantama dolara ili rublji, biće nam bolje – dok ne zatraže da vratimo pare.

A za to vreme će mladi i dalje odlaziti na Zapad, u potrazi za onim što bi i ovde mogli da nađu, samo kad bi jednom napravili sistem u kome mogu da radim, da zaradim – i da odbranim svoja prava na sudu, čak i ako nisam član vladajuće stranke. A upravo to je osnova liberalizma, koji ovde niko ne voli. Ne isplati se

O Sagovornici

Dr Danica Popović je diplomirala 1979. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Iste godine je nagrađena za najbolji diplomski rad „Kreditiranje kao metod razvoja nedovoljno razvijenih područja SFRJ“. Magistrirala 1985. Magistarski rad: „Alternativni pristupi u čistoj teoriji spoljne trgovine“ objavljen je 1987. kao monografija pod naslovom „Teoreme u međunarodnoj razmeni“. Doktorirala je 1990. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu sa temom „Spoljna trgovina u modelima ravnotežnog rasta“. Od 1980. do 1988. radila je kao istraživač u Institutu za ekonomiku industrije u Beogradu, a od 1989. je zaposlena na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2006. godine je redovna profesorka na predmetima: Makroekonomski modeli, Makroekonomija otvorene privrede i Međunarodna ekonomija. Od 1999. članica je Centra za liberalno-demokratske studije, gde radi na konsultantskim i istraživačkim projektima. Povremeni je konsultant Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije (ITC/WTO) za pitanja makroekonomske politike i spoljnotrgovinske liberalizacije. U više navrata bila je na specijalizaciji na London School of Economics and Political Sciencies. Govori, čita i piše engleski i francuski. Članica je EACES (European Association for Comparative Economic Studies) i Naučnog društva ekonomista. Od 2005. je redovna kolumnistkinja „Politike“. Objavila je više od 60 bibilografskih jedinica. Trenutno radi na projektu „Democracy and growth“ sa timom eksperata iz Švajcarske. Živi i radi u Beogradu.