Glavnom junaku vaše aktuelne knjige u jednom trenutku otkazuje verbalni aparat, pa „pripovedanje“ nastavljate crtežom. To je prilično hrabar obrt čak i za SF žanr koji nas je navikao na svakakva čudesa?

– Priznajem da u svojoj čitalačkoj raboti nisam naišao na knjigu koja u ovakvoj kombinaciji spaja tekst i sliku što, naravno, može značiti samo da takva knjiga nije stigla do mene jer – ako su sve priče već ispričane – onda je i ova. No, postoji i u tom principu začkoljica koja kaže da svako ispisuje svoju verziju znane priče, pa, dakle, ovo je moja verzija i po tome je, ako ni po čemu drugom, jedinstvena.

Bitno mesto u vašem opusu zauzima bavljenje vizuelnom poezijom, što je, čini se, uticalo i na ovakvu formu „Mudrijaša“?

– U promišljanju i pisanju/crtanju Mudrijaša, pre svega u osećaju potpune umetničke slobode, pomogao mi je neoavangardni pokret signalizam, koji je stvorio Miroljub Todorović, odnosno iskustva signalističke vizuelne poezije, mejl-arta i sličnih formi umetničkog izražavanja koje barataju rečju, stihom, slikom, kolažima. I u nekim svojim ranijim knjigama iskušavao sam mogućnosti ovih elemenata, poigravao se vizuelnim sastojcima i diskontinuiranim pripovedanjem.

Takođe, vaš esejistički rad okrenut filmu i stripu, ostavio je trag i u ovoj duhovitoj pripovesti čija atmosfera podseća na „špageti vestern“?

– Šablonska postavka o bezimenom desperadosu iz Leoneovih filmova postala je ikona druge polovine 20. veka kao kreativna nadgradnja klasičnog vestern žanra koji je, opet, jedno lice večite priče o jakim herojima u teškim vremenima. U Mudrijašima je upravo ta postavka u svesti nekog budućeg astronauta mutirala u humorno-ironijsku, mada bi se moglo reći da je ona taj potencijal imala i u svoje „originalno“ doba. To je u skladu sa postmodernističkim kanonima koji tvrde da je svaki šablon, obrazac umetnosti i paraumetnosti dovoljno dobar da bi se iskoristio za učitavanja novih značenja. Kad se mitu o Bezimenom doda i njegova nesporna stripovnost – ko bi odoleo izazovu da se okuša u staro-novim pričama u rečima i slikama?

Da li, onda, „Mudrijaši“ svoj iznenađujući senzibilitet duguju više naučnofantastičnoj ili, možda, postmodernističkoj poetici?

– Nisam se bavio promišljanjem koliko će od naučne fantastike, stripa ili postmodernističkih ideja naći mesta u ovom kalamburu. O tome sam se izjasnio u podnaslovu: svemirska pucačina, ujdurma, pretpostavljajući da će „konzumenti“ ove knjige morati malo da se pomuče i poigraju dok je čitaju/gledaju jer ona nije „instantna“ i ne objašnjava sve, pošto i nije „uputstvo za upotrebu“. Ali, kako ovo nije „čista“ naučna fantastika već svojevrsni „napredni“ ili možda postslipstrim, što će reći spoj žanra i glavnotokovske literature kojima je dodat vizuelno/stripovski sloj, ni čitaoci ne mogu biti žanrovski čistunci. Uostalom, njima Mudrijaši verovatno neće biti po volji. No, zlatno vreme čistog naučnofantastičnog žanra odavno je prošlo i valja tragati za novim načinima izražavanja i drugačijim emotivno-intelektualnim izazovima.

Ipak, teorija multiverzuma, kao jedna od središnjih SF tema, bila je, očito, inspirativna i za vas?

– Mudrijaši su temeljeni na tematskom interesovanju naučne fantastike koje delom potiče i od naučnih hipoteza o postojanju i funkcionisanju našeg Univerzuma. Jedna od intrigantnijih teorija u ovoj oblasti je ona o paralelnim svetovima, drugim stvarnostima koje se od ove koju živimo razlikuju po nečemu nemerljivo malom ili bitno velikom, dakle o „mnoštvu drugih svetova“ da parafraziram filozofa i pisca De Fontenela. Teoretičari pretpostavljaju da se do drugih stvarnosti dolazi kroz svemirske „crvotočine“, odnosno prolaskom kroz crne rupe, a postoje i ideje da se namerno izazvanim poremećajima prostor-vremena „otvore“ takvi procepi. Ove ideje nadmašuju maštu mnogih pisaca, a lepotom svoje slobode bliske su najboljoj poeziji. Naravno, kako sve ideje imaju prethodnike, tako i ova ima literarne preteče u onome što se nekada tumačilo piščevim omaškama, a one to možda nisu bile. To što je Sančo Pansa u jednom poglavlju prodao magarca, a u sledećem ga jahao, ili što je golišavi Robinzon otplivao do olupine broda i napunio džepove dvopekom u stvari je – zar ne – bio ulazak u drugačiju, paralelnu stvarnost koja se razlikuje od one na prethodnoj stranici.

Bilo kako bilo, sve ove pretpostavke i nedoumice povešće vašeg bezimenog junaka i vaš roman u paralelne svetove?

– Glavni junak, čovek ili postčovek na pustoj planeti sutrašnjice, sa srušenim svemirskim brodom, iživljava svoje fiksacije. Sa njim je i grupa sumnjivih tipova ili su svi oni deo njegove halucinacije. Tragajući za famoznim filozofom PostPlatonom, on upada u čvorište/petlju iz koga se granaju različite stvarnosti. Ali, kako nevolja ne dolazi sama, verbalni mod i procesor počinju da mu otkazuju, pa on prelazi na vizuelni mod i njegova primarna senzacija postaje slika. Knjiga prati ovu transformaciju i reči ustupaju primat crtežima onoga što Bezimeni vidi, sve dok, našavši se pred nekatarzičnim rešenjem koje prevazilazi i vizuelno, ne dobije preporuku da u spoznaji stvarnosti pređe na – mirise, koji su, takođe, mogući medijum, a naučnici tvrde da mirisi stimulišu sećanja. Šta će biti dalje, saznaće se ili neće u nekoj od stvarnosti. Možda bi nastavak Mudrijaša trebao da bude u obliku nekoliko bočica sa esencijama mirisa koje bi čitalac/konzument otvarao po nekom uputstvu ili sasvim proizvoljno.