Građa koju je sakupio i u svojim magistralnim monografijama i studijama izneo Skerlić istoričar danas je jedan od najpouzdanijih izvora za proučavanje geneze panslavenskih i slavenofilskih ideja u srpskoj književnosti i politici. Drugo, stanje duhova u Srbiji u Skerlićevo doba, koja je s pomešanim osećanjima podozrenja i oduševljenja, sa velikom odbojnošću, ali i sa nadom u bolju budućnost, dočekivala nove ideje demokratske i liberalne Evrope, umnogome korespondira sa prilikama u kojima danas živimo. Zahvaljujući tome danas su nam sasvim shvatljive i bliske Skerlićeve pobude da se posveti traganju za istorijskim korenima tog stanja, istraživanju i kritičkoj analizi istorije političkih i socijalnih ideja u srpskoj politici i književnosti, uključujući tu i ideje o Slovenima i Zapadu i njihovom međusobnom odnosu. Iz istog razloga rezultati Skerlićevog takvog rada za nas danas imaju novu aktuelnost i vrednost.

Na osnovu Skerlićevih istraživanja, može se kroz našu političku i kulturnu istoriju pratiti, u glavnim crtama, sudbina i danas žive predstave o slovenskim narodima kao mladoj i svežoj „rasi“, koja će od zamorenih i istrošenih zapadnjaka preuzeti kormilo Evrope i tako je spasti od propasti. Izvor te laskave ideje o Slovenima Skerlić, oslanjajući se na istraživanja Matije Murka, nalazi kod Herdera. „On veruje“, piše Skerlić, „u budućnost slovenskoga plemena, ubeđen je da će se Sloveni prilagoditi uslovima civilizacije, ojačati se njome i ojačati je prinovom svoje sveže i zdrave krvi.“ (Omladina i njena književnost, 139). Na slavenofile su, takođe, uticala Hegelova i Fihteova shvatanja o Nemcima kao predstavnicima kulture i nosiocima razvoja ljudskog duha u XIX veku. „Slavenofili su“, objašnjava Skerlić, „logično išli dalje i tvrdili da tu duhovnu hegemoniju prihvataju odmorni i sveži Sloveni, da njima pripada vlada u duhovnom svetu i da je njihova kultura nešto najviše što je ljudski duh stvorio“ (Isto, 167).

Istoriju ove ideje Skerlić sledi od četrdesetih godina XIX veka, to jest od trenutka kad su se sa njom i uopšte sa slavenofilskim idejama upoznali tadašnji srpski đaci u Požunu i Pešti, gde su se među njihovim nastavnicima isticali panslavisti Slovak Ljudevit Štur i Čeh Jan Kolar. Skerlić je utvrdio, po njegovom mišljenju osobito značajnu činjenicu, „da su slavenofilske ideje Srbima došle od češko-slovačkih panslavista, Kolara i Štura u prvom redu, a ne od ruskih pravoslavnih panslavista Aksakova i Homjakova, kao što bi se moglo očekivati“ (Isto, 140). Štur je propovedao, piše Skerlić, „veru u slovenstvo, da Sloveni imaju da preporode oslabljeno čovečanstvo, da zamene iznurenu latinsku i nepotpunu germansku civilizaciju, da osnuju veliko slovensko carstvo, pune, humane i idealne civilizacije“ (Isto, 8).

Uoči 1848. godine Čturovi i Kolarovi đaci i sledbenici u Vojvodini i Beogradu (osnivači Družine Mlade i Srbske, 1847) očekivali su skoro ujedinjenje Slovena, obrazovanje „Sveslavije“ „pod svetom lipom slovenskom“ (Isto, 20), i, kao Sava, junak Šapčaninove pripovetke „Sanjalo“, s oduševljenjem zamišljali snagu mnogoljudne slovenske zajednice: „Morate biti Slavjani! Pomislite samo: sto milijona Slavjana! sto milijona! Svet! Vasijona!“ Navode i ove i druge podatke, Skerlić zaključuje da je slovensko osećanje među Srbima u to vreme bilo toliko jako da su „oni u prvom redu snevali jedno veliko 'slavjansko carstvo', i tek kao neko popuštanje od ideala pristajali na 'Dušanovo carstvo'“(Isto, 143). Snažno slovensko osećanje bilo je jedan od razloga otpora na koji je naišla Vukova jezička reforma. Za mnoge Srbe tog vremena napuštanje rusko-slovenskog jezika „izgledalo je kao neko hotimično, s planom smišljeno otuđivanje od slovenstva. Njegoš, bez čijeg je znanja Šćepan Mali štampan novim pravopisom 1851, govorio je Jovanu Hadžiću: 'Ja samo to ispovedam da mi što se više udaljavamo od slovenstva to više propadamo'“ (Isto, 260).

Jan Kolar je u jednoj pesmi zamislio probuđene i ujedinjene Slovene kao kolosalan kip od zlata i srebra, pred kojim bi „Evropa zadrhtala“. Glavu tog kipa činili bi Rusi, Poljaci bi bili njegove grudi, Česi ruke, a Srbi noge. Prevod te pesme Skerlić je našao u jednom broju lista Podunavka iz 1848. godine:

Oj! duh kad bi moj važio tako

Da slovenstvo prelijem u zlato,

Iz te mase salio bi sliku!

Od Ruskog bi napravio glavu,

Od Poljaka salio bi t'jelo,

Od Čehova ruke i ramena,

Srbstvo bi sam salio u noge,

A od proči koljena slovenskih,

Lužičana, Vinda i Slovaka,

Oružje bi slio i odelo:

Pa pred ovom slikom sveslovenskom

Sva Evropa kleknuti bi mogla.

Ova Kolarova pesma za nas je interesantna i zato što nam otkriva jedan od najstarijih izvora mitske predstave o reproduktivnoj moći kao specifičnoj vrednosti srpskog naroda. Zajedno sa drugim Slovenima, Srbi se odlikuju životnom snagom i otpornošću, svežinom i prirodnošću, ali u slovenskom jatu njima pripada uloga čuvara same suštine te životne snage i svežine reproduktivne moći, to jest njenih muških instrumenata i simbola. Stidljivi romantik Kolar i njegov anonimni prevodilac idealno zamišljenim Slovenima daju samo srpske noge, ali nema sumnje da uz njih ide i ono glavno.

Mnogo manje stidljivi Danilo Kiš naišao je na ovu staru predstavu o Srbima čuvarima i žrecima kulta plodnosti u savremenoj srpskoj književnosti i opisao je pod imenom „elephantiasis nostras“: „Muda su, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina“ (Kiš , 58).

Međutim, Skerlićeva istraživanja pokazuju da mit o Srbima kao čuvarima sveslovenske i uopšte evropske potentnosti i kreativnosti, već od vremena prvih nama poznatih ispoljavanja tog mita, sredinom XIX veka, ide zajedno sa njemu komplementarnom i takođe danas oživljenom mitskom predstavom o Srbima kao izuzetno starom, ako ne i najstarijem narodu na svetu. Oduševljeni Šturovim i Kolarovim panslavenskim idejama, „slavjanstvujući“ srpski rodoljubi „vide Slovene svuda, u Severnoj Nemačkoj i Severnoj Italiji, srpski narod im je najstarije slovensko pleme, iz kojega su se razvila sva ostala plemena, između Lužičkih i Balkanskih Srba.“ (Omladina, 17). U prilog tezi o rasprostranjenosti i starini Slovena, a posebno Srba, potežu se, kao i danas, sumnjivi etimološki argumenti. Tako Ljubomir P. Nenadović „tvrdi da reč Deutsch dolazi od slovenskog tjutich, „ćutič“, German od Grmalj, a Neptun znači bog koji ne može da potone!“ (Isto, 145). Ovi primeri pokazuju da „mitskoj logici“ ne smetaju protivrečnosti, i da se istim likovima (ovde, Srbima) mogu pripisati najveća životna svežina i s njom vezana kreativna moć i, istovremeno, iskonska starost.

Prateći sudbinu panslavizma u Srbiji pedesetih i šezdesetih godina XIX veka, Skerlić primećuje da se u to vreme „slavenstvuje opreznije nego 1848, ali ipak ubeđeno i besprekidno“ (Isto, 144). „I mladi“, piše on, „kao i njihovi stariji, uvereni su u velike kulturne sposobnosti Slovena, i oni drže da je mlado i nepokvareno slovenstvo pozvano da preporodi 'truli Zapad' i staru 'goto-germansku Evropu'“ (Isto, 145).

Ali pisac Omladine otkriva da u Srbiji šezdesetih godina slavenofilska predstava o razlikama i neminovnom sukobu između posustalog Zapada i životvornih Slovena sve više dobija nacionalističke boje, tako da se preostala vitalnost sveta i nada u njegovu obnovu postepeno isključivo vezuju za Srbe, a među narodima od kojih su Srbi u tom pogledu različiti i nadmoćniji nalaze se i ostali slovenski narodi. Najbolje svedočanstvo te promene Skerlić nalazi u spisima Vladimira Jovanovića, profesora Velike škole u Beogradu. I on „polazi od tvrđenja u koje se ne sme posumnjati, da Zapad pokazuje sve znake razvrata i truleži, da Sloveni predstavljaju odmorne i sveže snage čovečanstva, mladost i nadu njegovu“. Po Jovanovićevom mišljenju, „od sviju slovenskih naroda Rusi su najviše dužni a od Srba se odnosno najviše očekuje“. Da bi ta očekivanja ispunili, preporodili „truli Zapad“ i spasli „gnjilo čovečanstvo“ Srbi, kako kaže Skerlić, objašnjavaju i Jovanovićeve ideje „prvo treba da budu Srbi, što čistiji Srbi, bez ikakvih stranih primesa. Sve što je dobro u srpskom narodu to mu je od prirode; sve što je rđavo, to je 'tuđinski duh', 'strani uticaj'“. I on navodi Jovanovićeve reči da je „jedini spas i srpskoga naroda i čovečanstva u što boljem čuvanju srpske kulture“, i njegovu podelu srpskog društva u dve grupe. U jednoj su „gotovani“, „oni koji predstavljaju tuđinštinu i trulež,“ a među kojima su ne samo „Parizlije“, „Švabe“ i „Carigradlije“ nego i „Rusomani“, a u drugoj grupi su „ljudi narodni, korisni, idealni Srbende“ (Isto, 170).

Skerlić nalazi i druge primere tih „glasova povike na Zapad i uverenja u idealnu čistotu srpskih narodnih osobina“, koji se „svaki čas susreću u spisima i besedama omladinskim“ (Isto, 171). U tim primerima se prepoznaju još neki stereotipovi naše današnje političke mitologije, što pokazuje da bi danas bilo vredno truda vratiti se ne samo Skerlićevom radu nego i građi koju je on proučavao. Bilo bi zanimljivo, na primer, istražiti tragove predrasude o posebnoj neotpornosti grada i gradske kulture na tobože pogubne uticaje Zapada, koju Skerlić otkriva u jednoj priči Ljubena Karavelova o žalosnom stanju u Beogradu, gde je „gospodska civilizacija bečka već ustala da podseče krila starim običajima i obredima“ (Isto, 171).

Proučavajući „nacionalni i književni romantizam kod Srba“, to jest istoriju političkih i književnih ideja u Srbiji između 1848. i 1871. godine, Skerlić je tu naišao na predstave o sukobu latinskog i germanskog Zapada i slovenskog Istoka, odnosno Zapada i srpske narodne kulture, pratio ih u njihovim panslavenskim i nacionalističkim verzijama, ali je njegov rad posebno značajan zato što su te predstave posmatrane i tumačene kao delovi jedne celovite slike, koja sadrži i druge elemente. U zaključku poglavlja posvećenog „omladinskim idejama“, on ističe njihovu „složenost“. Kad je reč o predstavama o Zapadu i Slovenima, to znači da se one ne svode na sliku nepremostivog antagonizma. „Omladinski pokret“, kaže Skerlić, „pored svega 'slavjanskog' i nacionalističkog karaktera, pored svih himera o nacionalnoj kulturi i 'srpskom duhu' imao je nešto što ga je vezivalo za opšti liberalni pokret u Evropi“ (Isto, 187).

U prilog tome on navodi podatke o uticaju evropskog demokratskog i republikanskog pokreta, posebno italijanskih i francuskih republikanaca Macinija i Garibaldija, Igoa, Rošfora, Gembete i Labulea i Španca Emilia Kastelara, na rad i ideje Ujedinjene omladine srpske. Među njenim članovima koji su se najviše trudili da evropske republikanske i demokratske ideje približe Srbima bio je i Vladimir Jovanović, autor teorije o štetnosti stranih uticaja na „Srbendu“, što Skerlić naziva „zanimljivom protivrečnošću.“ Sam Jovanović je tu protivrečnost pokušao da izbegne tako što je od bolesne, „trule“ Evrope odvojio nadobudnu „Mladu Evropu“, „o čiju se zdravu svest razbijaju talasi onog mora nepravde i poroka u kojem se stara demoralovana Evropa davi“ (Isto, 195)…

Mnogo više kritičke i polemičke žestine Skerlić pokazuje u člancima… Svetozar Marković se više puta podsmeva i preživelim panslavenskim i slavenofilskim shvatanjima. U jednom članku on oštro zamera Stjepanu Radiću što je na Kongresu jugoslovenske omladine 1904. „grmeo protiv lažne nemačke kulture i veličao pokroviteljku Rusiju, a malo je trebalo pa da čujemo banalne refrene moskovskih slavenofila i beogradskih reakcionara o 'trulome Zapadu“. „Radić zna mnogo stvari“, nastavlja Skerlić, „ali zaboravlja da je Zapad izvor svetlosti i žiža života na zemlji; da za nove narode ima dva puta, ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot, i biti pregažen, kao američki crvenokošci ili australijski crnci; da je slovenska kultura prazna reč, da nemačku kulturu, kulturu Getea, Hegela i Virhofa, ne treba mešati sa kulturom polufeudalne i klerikalne Austrije; i najzad, da nimalo nije privlačna perspektiva gubljenja slovenskih reka u ruskom moru, i ako se već bori to nije da se menja jaram, no da se zadobije puna sloboda čovečanska, u definitivnoj pobedi Demokratije“ ( „Omladinski kongresi“, 1904, u: Feljtoni, 95).

Nekoliko godina kasnije Skerlić opet kritikuje „romantički panslavizam“, a naročito žestoko osuđuje „brutalno i nazadno slavenofilstvo“, koje je bilo „prikupilo samo one mračne elemente ruskog društva kojima je pravoslavni i slovenski nacionalizam bio izgovor za verska, politička i nacionalna ugnjetavanja neruskih, nepravoslavnih i slobodoumnih elemenata u samoj Rusiji“. Ali sada on to čini da bi pozdravio pojavu nove, moderne ideje slovenske solidarnosti „neoslavizam“, „koji nije hteo da računa sa maglovitim snovima o prošlosti, koji je odstranio svaku misao o prevlasti ove ili one vere, ovog ili onog plemena, no koji je postavio kao zadatak: autonomiju i federaciju sviju ravnopravnih plemena slovenskih“. Jasno je, ipak, da Skerlić piše o neoslavizmu, a pred očima ima za njega u tom trenutku preču i važniju ideju, ideju jugoslovenstva, jer „danas je“, piše on 1909. godine, „jasno kao dan da je, kao neoslavizam za sve Slovene, tako i jugoslovenstvo za nas Južne Slovene ne samo najidealnija i najbolja no i jedino razumna i jedino mogućna narodna politika“ („Neoslavizam i jugoslovenstvo“, u: Feljtoni, 233-237).

I u istorijskim i književno-istorijskim monografijama i u studijama i polemičkim i kritičkim člancima Skerlić je nastojao da među glavnim idejama i predstavama u Srbiji XVIII i XIX veka i među dominantnim političkim i književnim shvatanjima svoga doba odvoji ono što je zvao „himerama“, „iluzijama“, „maglom“, „kultom sile“, „nezgrapnim idolom otadžbine“, „klerikalizmom“, „predrasudom, fetišizmom i netrpeljivošću“, „dogmom“, „plesnivim frazama“, „kipućim oduševljenjem“, „orgijama ugrejane mašte“, „manijom prošlosti“ od dobro utemeljenih, razumnih, trezvenih i savremenih shvatanja ili, što su takođe njegovi omiljeni izrazi, od „realnih i pozitivnih“, „zdravih i naprednih“ misli, dela i programa.

(Priređeno na osnovu knjige Politika simbola, izdanje Biblioteke XX vek)