Komesarijat za izbeglice postoji sebe radi, a ne izbeglica radi

Katica Bengin, pomoćnica pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju i članica Saveta za izbeglice Izvršnog veća AP Vojvodine od februara 2002. prati je problematiku izbeglištva. Inače, računa se da posle 2001. godine u Srbiji ima oko 400 hiljada izbeglih i prognanih, od toga 200 hiljada na teritoriji Vojvodine. Sagovornica Danasa ima niz oštrih ocena o tome kako je u Srbiji rešavan problem izbeglica, posebno o političkoj zloupotrebi ove nesreće.
– Početkom devedesetih, po „viđenim“ iliti dobrostojećim firmama domicilno stanovništvo je dobijalo otkaze, a na njihovo mesto su dolazili ljudi iz izbegličke populacije. Važilo je: ako si radio u INI, sada ti sleduje mesto u NIS-u; ako si radio u banci, dobijaš mesto u banci; ako si direktor ili šef, to ostaješ … itd. Uprava je tako prepunjena kadrovima koji su radili u Hrvatskoj, manje licima iz Bosne, na sličnim poslovima. Domicilno stanovništvo je dobijalo otkaze, postajalo tehnološki višak ili išlo na beskrajne neplaćene „odmore“ – tvrdi gospođa Bengin.

Izbeglice i državljani

– Kod nas je sasvim uobičajeno da ljudi uzmu dokumenta zemlje porekla i zadrže izbeglički status. Isto tako, mnogo ljudi je dobilo državljanstvo ove zemlje, dakle ima dokumenta građanina ove zemlje i istovremeno u istoj toj zemlji zadržava izbeglički status. Sada se pojavljuju ljudi sa rešenjima o upisu u knjigu državljana SRJ iz 1997. ili 1998. i traže ličnu kartu, a sve vreme su funkcionisali sa izbegličkim legitimacijama. Veliki broj lica starosti od 20 do 30 godina, muškarci da bi izbegli obavezu prema vojsci, zadržava izbeglički status, a nakon toga uredno dobija oba državljanstva – kaže Katica Bengin.

Posle egzodusa 1995. kada je 200 hiljada ljudi prešlo granicu na Drini, stanje je, po rečima sagovornice Danasa, postalo još gore.
– Tada je počelo zapošljavanje „zavičajnim sistemom“ i ta vrsta zapošljavanja traje i danas. Konkurs kao kategorija se izgubio. U firmama samo osvanu novi ljudi koji tamo dospevaju rođačkim, zavičajnim, komšijskim i inim putevima, ali svakako ne putem javnih konkursa i u utakmici kvaliteta i sposobnosti. Ko je pokušao da bilo šta kaže, začepljena su mu usta: „Ti si protiv izbeglica.“ Beograd je podržavao ove netransparentne procese jer mu je u suštini odgovaralo stanje latentnog konflikta i nezadovoljstva u Vojvodini. Ranjivom populacijom izbeglica uvek je lakše manipulisati no onima koji su utemeljeni u jednoj sredini i poseduju mrežu podrške – kaže gospođa Bengin.
Funkcionerka Izvršnog veća Vojvodine tvrdi da je država ta koja odugovlači razrešavanje statusa izbeglica.
– Komesarijat za izbeglice u čijoj je isključivoj nadležnosti ova problematika vodi politiku lokalne integracije. Proces repatrijacije je kompletno odbačen. Od nadležnih iz Komesarijata za izbeglice nikada niste bili u situaciji da čujete ništa o procesu repatrijacije. Tako su izbeglice propustile mnoge rokove za povraćaj prava i imovine iz zemalja porekla, posebno u vezi sa obnovom, penzijama, konvalidacijom radnog staža. Umesto toga, manipuliše se izbegličkom populacijom u političke svrhe. Ranije je Komesarijat za izbeglice pozivao izbeglice da glasaju za Miloševića, a na poslednjim izborima su se zdušno založili da izbeglice svoj glas daju DSS-u i Koštunici. Pitanje izbeglica mora biti državno pitanje koje je rešivo, a ne predmet manipulacije političkih stranaka – kaže gospođa Bengin.
– Sagovornica Danasa ima veliki broj primedbi na račun Komesarijata za izbeglice.
– Komesarijat je bio, a to je i danas, jedna interesna, netransparentna organizacija, u velikoj meri nedostupna javnosti, pa i medijima. Komesarijat postoji zbog onih koji u njemu rade. Kad bi oni efikasno rešavali probleme izbegličke populacije, odavno bi prestala potreba za njegovim postojanjem, odnosno Komesarijat ne bi bio sinekura za sedamdesetak ljudi, već bi pet službenika radilo na rešavanju zaostalih slučajeva. Komesarijat postoji sebe radi, a ne izbeglica radi. Naduvavanje broja izbeglica je u direktnoj vezi za opstankom ove institucije. Odavno je već trebalo redefinisati zadatke i ulogu Komesarijata za izbeglice i sve svesti na realnu meru. Ista ta logika se prenosi i na nivo lokalne samouprave. Šta u Novom Sadu, na primer, radi petnaestak ljudi zaduženih za izbeglice, pa nadalje u svim drugim lokalnim samoupravama – pita se gospođa Bengin.
S druge strane, tvrdi sagovornica Danasa, niko se ne bavi statusom socijalno ugroženih izbeglih lica, niko ne poseduje socijalne karte ugroženih lica, niko nije preuzeo brigu o njima, ne zna se ni njihov broj, a ne postoji ni realan plan za rešavanje njihovih problema.