Moj prvi Nabokov

Krasili su ih samo školski udžbenici i politički pamfleti.

Istovremeno je, međutim, svako drugi u autobusu ili u metrou u krilu držao neku debelu knjigu, po pravilu umotanu u novinu ili neku drugu hartiju, da se ne bi uprljala i da se korice ne bi videle.

Kod kuće su svi naši prijatelji imali police do plafona, s knjigama poređanim u dva reda.

Prvi red je skoro kod svih bio isti, i sastojao se od dela sovjetskih književnika i enciklopedija. Drugi, nevidljivi red, bio je znatno zanimljiviji.

Tamo su se nalazile knjige štampane u inostranstvu i umnožavane u samizdatu.

Zabranjene knjige koje su nam ilegalno došle iz jednog drugog sveta i koje su se krile iza leđa ruskih i sovjetskih klasika.

Pozajmljivane su samo najboljim prijateljima, pa i onda samo na jednu noć.

Dok je država sovjetskom građaninu oduzimala dan, ove knjige su mu zaposedale noć.

Narednog jutra čovek više nije imao snage za stvarnost.

Uzbudljivo i naporno čitanje ovih dela jednih za drugim, sem toga, spajalo je ljude, pretvaralo ih je u neku vrstu zaverenika.

Ova tajanstvenost činila je da steknemo potpuno iskrivljenu sliku o svetskoj književnosti.

Ponekom osrednjem autoru pripalo bi previše pažnje, dok neki sjajni književnici, naprotiv, uopšte nisu primećivani.

Kao dečaci koji su na belom bojom premazanim prozorima saune izgrebali rupicu i satima sede pred njom u nadi da će videti golu ženu, tako smo nekako i mi špijunirali svetsku književnost, kroz rupicu koju smo sami napravili u gvozdenoj zavesi.

S druge strane zavese na naše napore se gledalo s razumevanjem.

Doturali su nam čas ovu, čas onu knjigu, uglavnom političku antisovjetsku literaturu, trebalo je, naposletku, da čitamo ono pravo, a ne prosto nekakve ljubavne romane.

Cenzura, naime, nije besnela samo nad nama već sa obeju strana ideološke granice.

Književnik je morao biti dovoljno kritički nastrojen prema režimu da bi se provukao kroz rupu u zavesi, a i dovoljno zabavan da bi osvojio srca čitalaca koji su njegovu knjigu kopirali.

Savršen književnik za socijalističku ilegalu

Vladimir Nabokov je imao sreće.

Njegov antisovjetski stav se podrazumevao, a istovremeno nije davao ni pišljivog boba za ugnjetavanje stanovništva u Sovjetskom Savezu.

Prezirao je sve što je političko, njegova književnost bila je užasno asocijalna. Ali zato je veoma elegantno pisao o ljubavi, patnji, usamljenosti i smrti.

Savršen književnik za socijalističku ilegalu.

Nije slučajno što su njegova dela, uz Solženjicinova, bila među onima koja su se najčešće krijumčarila u Sovjetski Savez i tamo kopirala.

Svog prvog Nabokova pozajmio sam od poznanika po imenu Aleksandar.

Aleksandar je radio kao čistač u Puškinovom muzeju i dilovao je knjige kao što drugi diluju drogu.

Bilo da vas interesuju retke ruske knjige ili strani autori, Aleksandar je valjao literaturu svih vrsta.

Upoznali smo se u jednom kafeu iza Beloruske stanice, kafeu u kome su se sastajali gluvonemi.

To je istovremeno bilo i mesto na kome su bibliofili razmenjivali knjige.

Veoma pametan izbor.

Kao neko ko čuje i vidi, u društvu gluvonemih, koji su ljubazno gestikulirali na svom jeziku, osećali ste se posebno bezbedno.

Tada sam se uglavnom interesovao za englesku i američku književnost i tragao sam za Edvardom Albeom, tačnije rečeno, za njegovim pozorišnim komadima na ruskom.

Više ljudi mi je reklo da Albeovih tekstova na ruskom nema.

Ali isto su tvrdili i za Beketa, čije sam prevode ipak našao.

Aleksandar mi je bio poslednja nada.

Zaista mi je dao jedno Albeovo delo, a uz to mi je pozajmio i nešto od Nabokova – u zamenu za jednu tada zabranjenu, ali potpuno nezanimljivu knjigu.

Za Albea sam odmah platio, dok sam se za Nabokova dvoumio da li da ga kupim.

Prvo da pročitam, mislio sam.

Povrh svega je, naime, bio i prilično skup. Kod kuće sam raspakovao knjige.

Albeova knjiga bila je povezana i imala je korice bez naslova.

Na njima nije pisalo ama baš ništa. Nabokovljeva knjiga je izgledala kao gomila papirusa na kome je tekst bio naštampan veoma sitnim slovima.

Navodno se radilo o više romana i pripovedaka, iz različitih inostranih izdanja.

Dobio sam je samo na nedelju dana i nisam smeo da je isprljam, niti da je bilo kome pokazujem, a kamoli da dajem dalje.

U prvom romanu radilo se o čoveku koji se, kao moj otac, zaludeo igranjem šaha.

Jednom je igrao protiv prejakog protivnika, odlepio je i završio u bolnici.

Tamo je upoznao ženu koja je pomislila: kakav divan, interesantan muškarac.

Naravno, primetila je da je lud.

Ali ko pa nije?

Pomislila je da bi s njim ipak moglo da joj bude dobro, samo ako bi šahovsku tablu držala podalje od njega.

Neko vreme im je i bilo dobro.

Sve dok jednoga dana nisu zajedno otišli u bioskop, gde su glumci na bioskopskom platnu igrali šah.

Žena je pomislila „O-o!“

Ali na muškarca film izgleda nije ostavio naročit utisak.

Samo se glasno nasmejao u bioskopskoj dvorani i povikao: „Kakva budalaština! Potpuno nemoguć raspored figura!“

Šahovske figure u filmu bile su, naime, raspoređene po tabli bez ikakvog smisla i razumevanja za igru šaha.

Posle ovog odlaska u bioskop, šahista je pronašao mali šah u džepu pantalona.

Kad ga je zatim stari poznanik pozvao da bi mu ponudio ulogu u nekom filmu, sve mu je postalo jasno.

Svet oko njega se zaverio, zaglavio je u pogrešnom filmu i sada mora da igra ulogu koja mu je nepodnošljiva.

Na kraju je skočio kroz prozor.

U drugoj priči, čovek se mnogo zadužio i hoće da stvori privid da je izvršio samoubistvo.

Prividno samoubistvo trebalo bi da bude njegova karta za slobodu i nov život.

U tome mu pomaže i slučaj.

Upoznao je neku skitnicu koja zapanjujuće liči na njega, pravog dvojnika!, i odmah je skovao plan.

Morao je samo da ubije dvojnika, da mu stavi svoj prsten na prst i da nestane.

Plan, međutim, nije uspeo, jer njihovu međusobnu sličnost nije uočio niko osim njega.

U sledećoj priči radilo se o naučniku koji je iznenada otkrio unutrašnju strukturu univerzuma.

Ta spoznaja bacila ga je u delirijum, tako da je otad pa nadalje morao bedno da vegetira na psihijatrijskoj klinici.

Psihoanalitičar koji mu je obećao da će ga izlečiti moli naučnika da mu otkrije „istinu o svetu“.

Ovaj je to odbijao i upozoravao ga je da bi to moglo imati opasnih posledica po lekarevo duševno stanje, jer je istina o svetu nepodnošljiva.

Doktor je ipak insistirao.

Nakon dugog natezanja, njih dvojica su se zatvorila u hotelsku sobu.

Ubrzo zatim ceo hotel probudio je neljudski krik. Doktor je postao potpuno nefunkcionalan, pljuvao je svuda unaokolo i upišao se u gaće.

Najbolja je, međutim, bila priča u kojoj se čovek zaljubljuje u devojčicu, jer je kao dečak već bio zaljubljen u sličnu devojčicu.

Tadašnja devojčica je umrla.

Sada se čovek ženi majkom ove nove devojčice, kako bi bio blizu njene ćerke.

A onda ćerka putuje u letnji kamp, a majka nalazi muževljeve dnevnike, trči na poštu da bi poslala neki telegram, đavo bi ga znao kome, i pregaze je kola.

Čovek odlazi po dete u letnji kamp i vozi se s devojčicom po zemlji, izdajući se pritom za njenog oca.

U jednom trenutku devojčica odrasta i beži od njega, a kasnije dobija dete s nekim nagluvim muškarcem.

Nabokovljeve priče su me zapanjile, iritirale su me, i prilično su me zaludele.

Jedan moćni tuđi svet delovanja i karaktera prešao je preko mene poput cunamija. Svi njegovi junaci živeli su na nekoj drugoj planeti, koja je bila veoma slična našoj, ali istovremeno i beskrajno strana.

Zaboravio sam svog Albea i čitao sam samo Nabokova.

U glavi su mi se sve njegove priče stopile u svojevrsnu kašu ljubavi, smrtnih slučajeva i pseudofilozofskih razgovora.

Nemoj ništa da pričaš mačkama

Imao sam predivne noćne more.

U jednoj od tih noćnih mora pozvao sam kod sebe na čaj neku učenicu osmog razreda.

Bila je veoma lepa, čak nije bila ni glupa, što je celu stvar činilo još komplikovanijom, jer je meni u tom snu bilo pedeset šest godina i bio sam prosed.

Sedeli smo u kuhinji, pili čaj i slušali Rolingstounse.

Kad bi ona bila malo starija, a ja ostao ovakav kakav sam sad, od naše veze bi nešto još i moglo da bude, razmišljao sam.

Iznenada me je pozvala majka, kojoj je u snu bilo devedeset godina.

Kazala mi je: „Dođi brzo, otac ti je umro.“

Ostavio sam učenicu osmog razreda da stari u mojoj kuhinji, uzeo taksi i odvezao se.

Otac mi je ležao na krevetu zatvorenih očiju, sa osmejkom na usnama. Bio je sitan, tanak, požuteo, i nekako se skupio, poput izduvanog žutog balona, ali uprkos situaciji u kojoj se našao, delovao je opušteno.

„Mora da je ipak završio na nekom dobrom mestu, kad se ovako blago smeši“, kazao sam majci.

Na to je moj otac skočio i povikao: „Nije tačno! Nisam završio ni na kakvom dobrom mestu. Ne znam čak ni gde sam završio. Jesam li zapravo već dao otkaz“, radio je u preduzeću za unutrašnji brodski prevoz, na izgradnji pontonskih mostova, „ili sutra treba da idem na posao kao i obično?“

„Tata“, rekao sam mu.

„Ovo nam radiš već treći put, nije više smešno. Ne ide tako. Samo zbunjuješ majku i mene i ubrzo te niko više neće shvatati ozbiljno. A kad jednom stvarno umreš, niko više neće doći.“

„Svejedno mi je, zabole me“, odmahnuo je rukom otac.

„A šta bi, po tvome mišljenju, trebalo da radim po ceo dan? Toliko mi je dosadno! Ona“, pokazao je na majku, „neće čak ni da igra šah sa mnom! A kad igra, uvek hoće da pobeđuje!“

I tako sam ja igrao šah sa ocem – odlučio sam se za špansko otvaranje – a on mi je obećao da više neće zbijati glupe šale.

„Sledeći put kad dođeš, biću zaista mrtav. Kunem ti se!“, rekao je otac i na kraju me zamolio: „Molim te, nemoj ništa da pričaš mačkama.“

Vratio sam se svojoj učenici osmog razreda, koja je u međuvremenu znatno ostarila.

Sad je i ona bila proseda, ali i dalje je slušala istu ploču Rolingstonsa.

Nastavili smo da pijemo čaj, a ja sam sve vreme razmišljao o mačkama.

Zašto mačkama, kakve veze mačke imaju s tim?

Bio je to čudan san.

Nabokovljeva dela su mi se veoma dopala, nisam hteo da vratim svoj papirus.

Tek što sam završio poslednju stranu, počeo sam iz početka.

Imao sam osećaj da sam pročitao nešto veoma zanimljivo, ali da nisam razumeo.

Istovremeno, počeo sam i da se interesujem za život ovog pisca.

Vladimir Nabokov rođen je u poslednjoj godini XIX veka.

Poticao je iz bogate plemićke porodice, koja je živela u vrlo otmenom delu Sankt Peterburga, u Velikoj morskoj ulici, prvoj ulici koja je u Rusiji dobila električnu struju.

Stare svetiljke na gas zamenjene su sijalicama, a stanovništvo je masovno dolazilo da se divi besplatnoj iluminaciji.

Nabokov je u toj ulici živeo skoro sam.

Mada smeštena u centru grada, to nije bila stambena četvrt.

Tu nije bilo gostionica, prodavnica životnih namirnica, pozorišta.

Ni banaka, osiguravajućih društava, ministarstava i stranih predstavništava.

Ali zato je svaka zgrada izgledala kao muzej.

Bilo je to neka vrsta peterburškog Unter den lindena (Nem. Unter den Linden – Pod lipama, bulevar u centru Berlina, prim. prev).

Tamo je moglo da živi samo malo veoma bogatih Rusa, oligarsi XIX veka, ali i oni su to koristili samo u reprezentativne svrhe.

Tu, pored italijanske i nemačke ambasade, Nabokovljev otac je kupio skroman zamčić odmah pošto se oženio, angažovao je poznatog italijanskog arhitektu i naložio mu da kuću renovira.

Šah, leptiri i poezija

Novčanih briga porodica nije imala: Nabokovljeva majka poticala je iz jedne od najbogatijih ruskih porodica, njen deda je osnovao najveću koloniju kopača zlata u Sibiru.

Otac, liberalni, politički angažovani pravnik, koji je sanjao o Rusiji ustrojenoj po zapadnoevropskom modelu, bio je pristalica naučnog napretka.

Sve pronalaske novog doba odmah je uvodio u kuću, još i pre nego što su bili poznati širokoj javnosti.

Vrata u kući Nabokovih otvarala su se posle električnog signala zvona.

Prvi su imali telefon u privatnoj kući, a naravno, u celu kuću bila je uvedena i struja.

U garaži je stajalo nekoliko automobila, među kojima i veći broj rols-rojseva – jedan s krovom i grejanjem, za hladno godišnje doba, a kabriolet za leto.

Najviši sprat u kući služio je kao dečji vrtić, tamo behu nagomilane igračke.

Vladimir i njegovo četvoro braće i sestara imali su francuske i engleske vaspitače, leto su provodili na selu, zimu na Francuskoj rivijeri, a ostala godišnja doba u Sankt Peterburgu.

Pritom su za svako okruženje i svako godišnje doba uvek imali odgovarajući bicikl, a najviše su voleli jake engleske bicikle proizvođača Rojal enfild i Svift.

Političko opredeljenje u porodici bilo je antimonarhističko-liberalno, u pravcu ustavne demokratije – sa skoro jednakim pravima za sve.

Očeva liberalnost išla je dotle da jednom dve nedelje nije razgovarao sa tastom pošto je doznao da je ovaj svome sobaru samovoljno promenio ime iz Petar u Pavle.

Tast je mucao, pa mu je zbog toga bilo teško da stalno izgovara ime Petar.

Kad se car Nikolaj II dobrovoljno odrekao trona, Nabokov stariji, Vladimir Dimitrijevič Nabokov, shvatio je ovu odluku kao oslobođenje Rusije.

Nadao se da će to zemlji doneti mogućnost da krupnim koracima nadoknadi svoje zaostajanje za Zapadom kad je reč o liberalnom društvenom poretku.

To utopističko gledište nastalo je, međutim, iz potpunog nepoznavanja ruske stvarnosti.

S prozora njegove kuće u Velikoj morskoj ulici sve je delovalo plavo, i činilo se da je Rusija na direktnom putu ka demokratiji po engleskom modelu.

Za vreme Februarske revolucije Nabokov stariji bio je jedan od vodećih članova prve ruske demokratske vlade.

Pod Aleksandrom Kerenskim, ministrom pravosuđa prelazne vlade, osnovao je pravnu komisiju za izradu novog ruskog ustava, a pored toga bio je naimenovan i za zamenika predsedavajućeg ruske Skupštine.

Na novom zakonu radio je danju i noću.

Napolju su vojnici i mornari koji su dezertirali s fronta pljačkali hotele i skladišta životnih namirnica.

Na ulicama se pucalo.

Lenjin je naredio da se zauzme telegrafska služba.

A sve to vreme, Nabokov stariji mirno je sedeo kod kuće i pisao svoje paragrafe – sve dok Kerenski nije došao kod njega i ispričao mu da su boljševici izvršili puč i da je Parlament ispražnjen.

Prestonica je sve dublje tonula u spiralu nasilja, koja je celu zemlju povukla za sobom.

Kerenski, koji je u međuvremenu preuzeo položaj predsednika vlade, hitno je morao da napusti grad.

Zamolio je Nabokova starijeg da mu kao vozilo za beg pozajmi jedan od svojih rols-rojseva, i to onaj s grejanjem, jer je već bila pozna jesen, a šef vlade bio je prehlađen.

Naravno, Nabokov nije mogao da mu kaže ne.

Ni premijer ni automobil nikada se nisu vratili.

„U detinjstvu me je pre svega zaokupljalo sledeće pitanje“, piše Vladimir Nabokov u svojim memoarima.

„Šta će se desiti sa svim tim igračkama kad ja odrastem? U svojoj mašti zamišljao sam ogroman muzej, neku vrstu kule, u kome su smeštene sve igračke ranijih generacija i tu pohranjene. A još i danas, kad god uđem u neki muzej, prepun retkosti iz davno prošlih vremena, potkrada mi se misao da sam u muzeju igračaka iz svojih snova.“

Vladimir Nabokov, rođen u čarobnoj ulici jednog grada iz snova, u zemlji koja se upravo spremala da se raspline u magli istorije, taj Nabokov veoma je brzo shvatio u čemu je stvar: život je igra, stvari koje čoveka okružuju su igračke, a ljudi drugovi u igri – ili kvariigre, što je za uzbudljive priče takođe neophodno.

Ovaj svet, kojim nepravedno vladaju dosadnjakovići, Tvorac je zapravo zamislio kao neprekidnu igru. On prosto vrišti: „Dođi, igraj se sa mnom!“

Finansijski gledano, Oktobarska revolucija je porodici Nabokov donela katastrofu.

Naročito Vladimiru, koji je baš 1916. nasledio više od miliona, od ujaka koji je umro u Parizu.

Mladić je zapravo planirao da još iste godine ujakovim novcem finansira ekspediciju po Srednjoj Aziji koja bi za cilj imala proučavanje leptira.

Nabokov je još kao dete bio oduševljen entomolog, a leptiri su bili njegova prva i najdugotrajnija strast.

Oktobarska revolucija mu je, međutim, poremetila plan.

Nisu nestale samo igračke nego sve: nasleđeni milion, kuća sa spratom za decu, automobili, bicikli, cela Rusija.

A detinjstvu je došao kraj.

Nabokov je 1917. napunio osamnaest godina i nije više bio dete.

Zanimale su ga pre svega tri stvari: šah, poezija i leptiri.

Porodica je najpre otputovala na Krim, kao i hiljade drugih emigranata koji su bežali od revolucije i gladi u gradovima.

Zaobilaznim putevima, Nabokovi su konačno stigli do Berlina.

Roditelji su najpre iznajmili nekoliko soba u jednom pansionu, u Egerovoj ulici u Grunevaldu.

Vladimir Nabokov je, međutim, tu došao tek posle studija na Kembridžu.

I dalje su ga interesovale pre svega tri stvari: šah, leptiri i poezija. Berlin, koji su tada podrugljivo nazivali evropskom prestonicom kupleraja, nije imao mnogo da mu ponudi.