Može li nacionalizam imati vrline

… u prevodu Sanje i Miše Đurkovića, opravdano se može izneti više kritika, od one da političku teoriju nacionalizma perfidno instrumentalizuje radi pružanja (ne)posredne ideološke podrške izraelskom postupanju prema Palestini, do one da stremi preteranoj simplifikaciji i rigidnom uokviravanju pojedinih istorijsko-političkih fenomena (poput imperijalizma i nacionalizma) radi bezrezervne odbrane početne teze; da je nacionalna država ne samo najpoželjniji oblik društvenog organizovanja (buduću da je uzima za jedan od ključnih preduslova uspostavljanja liberalno-demokratskog političkog ustrojenja), već i najbolja polazna osnova za izgradnju mirnog i stabilnog međunarodnog poretka.

Međutim, uprkos upravo navedenim i drugim legitimnim prigovorima, Hazoniju se mora odati nedvosmisleno priznanje u pogledu veštine kojom na provokativan i oštrouman način identifikuje i obrađuje srž ključnih preblema vezanih za međusobni odnos savremenog pojedinca, naroda i države – kao i onih vezanih za odnos individualnog i kolektivnog identiteta – i to u trenutku kad je taj odnos krajnje neophodno (ponovo) promisliti i (re)definisati, jer je izvesno da teme i dileme koje se tiču nacionalne pripadnosti individua, pravnog subjektiviteta kulturnih kolektiva i suštinske/elementarne uloge/svrhe postmoderne države u sve većoj meri oblikuju aktuelne političke procese i opterećuju svakodnevnicu najvećeg dela svetske populacije.

To naročito postaje očigledno kad se u razmatranje uzmu – primera radi – identitestki sukobi koji igraju sve zapaženiju ulogu u društveno-političkom životu SAD i rastući osećaj otuđenosti od nadnacionalnih ideja i institucija koji je sve prisutniji među stanovništvom Starog kontinenta.

Hazoni ove i njima slične sukobe i pojave tumači kroz dihotomiju univerzalizma i partikularizma, odnosno liberalnog internacionalizma (čije poreklo pronalazi u Kantovom idealizmu, a čiju današnju formu prepoznaje u imperijalističkom neoliberalnom globalizmu, koji – za razliku od nacionalizma – deklarativno jeste spreman da ljude svih vera i nacija prihvati u sopstveni zagrljaj kao jednake, ali tek pošto se oni tih vera i nacija odreknu) i onoga što on jednostavno naziva nacionalizmom, a njegova sunarodnica Jael Tamir preciznije/bolje određuje kao liberalni nacionalizam (koji nalaže da se – pored negovanja sopstvene kulture, običaja i načina života unutar nacionalne države – u jednakoj meri treba poštovati i pravo na nacionalno samoodređenje i samoopredeljenje drugih naroda, sve dok se oni rukovode istim načelom).

Sukobljenošću političkih agendi liberalnog internacionalizma i nacionalizma on uspešno objašnjava mnoge savremene društveno-političke pojave, poput već pomenutog raskola u američkom društvu – koji se u vreme pisanja knjige manifestovao kroz podršku ili protivljenje politikama tadašnjeg predsednika Donalda Trampa – ali i u britanskom društvu, gde je postojala (i dalje postoji) slična podela na one koji su za i one koji su protiv Bregzita.

Međutim, kao i u najvećem broju knjiga koje se poput njegove – između ostalog – bave i kritikom aktuelnog neoliberalnog svetskog poretka, i kod Hazonija problem ne leži toliko u načinu na koji identifikuje i obrađuje njegove nedostatke, mane i štetne posledice (načinu koji doista jeste vredan pažnje koju je monografija imenovanog autora privukla), koliko u rešenjima koja se nude.

Da li se doista sa sigurnošću može tvrditi da bi međunarodni odnosi u okviru kojih bi se sve države primarno vodile uskim nacionalnim interesima (umesto nastojanjem da, koliko je to moguće, poput većine zemalja EU, makar deklarativno promovišu humanističke i egalitarističke vrednosti) bili išta pravedniji od današnjih, ili bi se postupanjem prema Hazonijevom modelu na međunarodnoj sceni samo izvršila preraspodela moći i uspostavila drugačija pravila igre; pravila prema kojima bi političku nadmoć, kao i prestiž koji uz nju ide, uživali zastupnici nacionalističkog umesto globalističkog diskursa, ali koja bi u svojoj biti svejedno – kao i današnja – počivala na sili? Naravno da ne.

Ipak, sigurno je da bi nacionalizmu okrenuta Evropa imala više razumevanje za Izrael, te da ga ne bi tako često postavljala na stub srama zbog politika koje sprovodi na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze, što je nešto što joj autor posebno zamera.

Doduše, Hazoni se i ne trudi da zamaskira činjenicu da zastupa nacionalne interese svoje države i svog naroda, te mu se na nameri da svoj rad jednim delom instrumentalizuje u tu svrhu ne može preterano ni zameriti.

Iz same argumentacije koju iznosi može se uočiti da on kao Izraelac i Jevrejin smatra da ima i dužnost (kao i pravo) da upravo to i čini, pa je u tom pogledu sasvim direktan i dosledan.

Na kraju krajeva, na pažljivom čitaocu je da razdvoji zaključke koji su prevashodno ideološkog karaktera od onih koji su naučno-teorijske prirode (pa samim tim i od većeg značaja), a kojima knjiga nesumnjivo obiluje.