Na osnovu toga utvrđeno je sledeće: država je evidentirana kao vlasnik više stotina hiljada objekata, stanova, poslovnih prostora. Tačnije, država ima više od 19.000 službenih zgrada i 4.700 poslovnih zgrada. U vlasništvu ima i 884.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, blizu milion hektara šumskog i više od 400.000 hektara građevinskog zemljišta.

Ove informacije same po sebi naravno nisu loše, štaviše, ako su ova dobra pametno iskorišćena i u funkciji razvoja to može biti sasvim pozitivno. Međutim, nije li „malo“ uznemirujuć i nalaz da je vrednost neiskorišćene državne imovine procenjena na više od 180 milijardi evra?! Dakle, sve to u državi čija je kasa u velikom minusu u kojoj se otpuštaju službenici ili smanjuju plate zaposlenima da bi se uštedelo. U državi u kojoj je, na primer, Državna revizorska institucija „razbijena“ u čak četiri zgrade, jer kriza je i država ne može da obezbedi da ova institucija fizički bude na jednom mestu. Prisetimo se koliko je dugo vremena Kancelarija za evropske integracije imala problema sa prostorom ili pak koliko problema Poverenik za informacije ima. Reč je o tek početku niza. A procena je da se aktiviranjem samo 20 odsto pomenute neiskorišćene državne imovine država ne bi morala zaduživati za izgradnju objekata infrastrukture (po rečima Gorana Rodića iz Odbora za građevinu PKS).

Na sve to, Veljko Odalović (generalni sekretar Vlade Srbije) mirnim i laganim tonom u Dnevniku 2 RTS izjavljuje da ne treba po svaku cenu, da ne treba brzo i ne treba trčati da se ova imovina iznese na tržište dok se ne sagleda cela situacija. „A ako ima tu viška, ako je tu neracionalno iskorišćen prostor, onda treba da bude nešto što treba da izađu na tržište“ (Dnevnik 2 RTS od 27. avgusta ove godine). Kad bismo živeli bar po 300 godina, možda bismo i mogli ovako da rezonujemo.

E sad ide drugi deo priče i niz novih pitanja! Zbog čega se o ovome malo govori? Nije li ovakvo stanje apsurdno? Kome odgovara da ovolika vrednost državne imovine bude neiskorišćena? A ona koja je iskorišćena, kako se i ko je koristi? Situacija po ovim pitanjima je maglovita iz nekoliko razloga tj. pretpostavki: prvi je što se u nejasnim i pravno neuređenim situacijama otvara veliki prostor za manipulaciju i iskorišćavanje državne imovine za privatne i partikularne interese, a onima koji to čine odgovara da takva situacija što duže traje. Situacija je i objektivno složena jer postoji ozbiljan problem oko vraćanja imovine vlasnicima kojima je oduzimana posle Drugog svetskog rata. Deo imovine pripašće i gradovima i opštinama. Ima tu, reklo bi se, i ideološkog pristupa i animoziteta prema iznošenju državne imovine na tržište. Zaista nije jednostavno razmrsiti to klupče, ali je nedopustivo da se o ovako velikom problemu i malo govori i malo radi.

Naime, sve gore pomenute informacije objavljene su u Dnevniku 2 RTS od 27. avgusta 2012. Indikativno je da je ta vest išla pred kraj Dnevnika, iza priče o jednoj baki i njenoj kafani i priče o šaljivim nazivima i akcijama nekih lokalnih koalicija u Bosni (Vozi Miško i Glasajte za lopova). Takođe, nije je bilo ni u najavnoj špici. Relevantnih informacija vezanih za taj problem nije bilo ni po dnevnim novinama. No, zato se lako moglo saznati da je Ena Popov konačno obznanila vezu sa Nenadom Čankom. Naravno, nije u pitanju vojvođanski političar, predsednik LSV, već momak koji ima isto ime i prezime. Tu je i bezbroj priča o aktuelnim smenama lokalnih vlasti i dilema da li će novi predsednik biti Mika ili Pera. Vesti sve „krucijalne i od suštinske važnosti“ za naše živote. I ko nam je kriv što ne razlikujemo bitno od nebitnog i dopuštamo razne igre sa nama. Da li nas je neko sludio ili smo se sami ulenjili i odustali od razuma i agilnosti?! Kako god, efekat je isti.