Neolitska revolucija

Tek tada su se javile naše današnje jezičke i kognitivne sposobnosti, počeli smo da živimo u društvenim zajednicama i da vešto konstruišemo i upotrebljavamo oruđe i kontrolišemo vatru.

S poštovanjem smo sahranjivali mrtve, šili odeću, pravili ekspresivne umetničke crteže na pećinskim zidovima i skulpture od kostiju i kamena, na kojima smo prikazivali sebe i svet prirode koja nas okružuje.

Postali smo vešti lovci, ribari i skupljali smo razne vrste jestivih biljaka. Čak smo počeli da meljemo divlje žitarice na jednostavnim mlinovima i pravimo brašno.

Ljudi su pre oko 60.000 godina počeli da se iseljavaju iz Afrike i da se šire po čitavoj planeti. Ali tek pre nekih 11.000 godina posvetili su se trajnije obrađivanju zemlje i podizanju naselja, i taj prelaz je poznat kao Neolitska revolucija.

Iako se severnoamerički ledeni pokrivač brzo smanjivao, i dalje je pokrivao skoro polovinu Kanade u vreme kad su prve žitarice domestikovane u Plodnom polumesecu na istoku Mediterana, a onda ubrzo i u dolini Žute reke na severu Kine.

Za samo nekoliko hiljada godina na još nekoliko drugih mesta naši preci su počeli da rade isto ovo. Ljudi su počeli da obrađuju zemlju u pojasu Sahel na severu Afrike, u mezoameričkim nizijama, oblasti oko Anda i Amazona u Južnoj Americi, šumovitim oblastima Severne Amerike i na Novoj Gvineji.

Pošto su za vreme poslednjeg ledenog doba pre 100.000 godina živeli kao lovci-sakupljači, dolaskom toplijeg vremena ljudi su se na raznim mestima planete odlučili za zemljoradnički život i počeli da stvaraju civilizacije, što je našu vrstu zauvek izmenilo.

Početak trke

Bilo je to kao da je pucanj pištolja najavio početak trke. Kakve su se planetarne sile udružile i dovele do ovog presudnog koraka u ljudskoj egzistenciji?

Ne možemo sa sigurnošću reći zašto su ljudi u različitim delovima sveta prvi put rešili da poseju seme u zemlju i da pomognu biljci da izraste, započevši tako proces domestikacije i selektivnog gajenja useva.

Možda je razvoj poljoprivrede podstakao i nalet blage klime koja je pokušaj ratarstva učinila manje rizičnim i privlačnijim, ili, sasvim suprotno, iznenadno stravično kvarenje klime u regionu – kao što se dogodilo u mlađem driasu – zbog čega je sedelačka zajednica morala da potraži novi način nabavljanja hrane.

Bilo kako bilo, okončanje ledenog doba je sigurno presudilo.

To što ljudi nisu osnivali naselja i nisu obrađivali zemlju dok je trajalo ledeno doba verovatno ne čudi, mada ne toliko ni zbog same hladnoće.

Iako su se ledeni pokrivači spustili s Arktika i prekrili najveći deo Amerike, Evrope i Azije koji leži u gornjim geografskim širinama i dalje je bilo oblasti na kojima nije bilo nepodnošljivo hladno.

U tropskom pojasu temperatura je bila samo stepen-dva niža nego danas. I mada je zemlja u ledenom dobu, kao što smo videli, bila u celini suvlja, nije svugde bilo toliko malo padavina da se u potpunosti onemogući razvoj poljoprivrede.

Ograničavajući faktor verovatno nije bila nepodnošljivo hladna ili suva klima već njena nestabilnost.

Vremenske prilike i količina padavina u regionu su oscilirali nepredvidljivo i drastično. Pleme koje je u ledenom dobu požurilo da izvede eksperiment s kultivacijom useva verovatno je odustalo od namere zbog rapidnih klimatskih fluktuacija.

Pa čak su i u bližoj prošlosti velike civilizacije propadale kad bi u njihovoj regiji zavladala suša i propale im setve na koje su računali, što se dogodilo Harapima u Indiji, Starom kraljevstvu u Egiptu i drevnim Majama.

S druge strane, međuglacijali, poput današnjih, odlikuju se stabilnom klimom.

Zapravo, poslednjih 11.000 godina aktuelnog holocenskog međuglacijala je najduži stabilno topao period u poslednjih pola miliona godina.

Od poslednjeg ledenog doba povećanje atmosferskog ugljen-dioksida koje je podstaklo bujanje biljaka je globalna pojava koja možda objašnjava zašto su različite kulture sveta gotovo istovremeno počele da se bave poljoprivredom.

Stabilni, topli i vlažni vremenski uslovi u regijama redovno prekrivenim travom s velikim zrnom sigurno su motivisali ljude da probaju sami da odgaje nekoliko odabranih vrsta i da se nastane na jednom mestu umesto da i dalje lutaju. Izgleda da su međuglacijali preduslov za zemljoradnju.

Da sada detaljnije analiziramo kako smo pripitomili divlje biljke i životinje, i zbog čega su ljudi domesticirali baš ove vrste koje su domesticirali.

Zrno promene

Holocen je prvi međuglacijalni period koji je moderni čovek doživeo i čim je ovaj period počeo, ljudi širom sveta počeli su da se bave zemljoradnjom.

Čovek je pripitomio pšenicu i ječam pre nekih 11.000 godina na kišovitom, brežuljkastom jugu Turske, a onda ih preneo u ravnicu između Tigra i Eufrata u Mesopotamiji ili međurečju.

Zemlju je počeo da navodnjava prvi put u turskim visoravnima nekoliko hiljada godina nakon što je pripitomio pšenicu i ječam, a onda je tu praksu preneo u Mesopotamiju pre oko 7.300-5.700 godina, kontrolišući i distribuirajući vodu iz dve reke.

Srpasta oblast između Mesopotamije, Levanta i Nila, poznata kao Plodni polumesec, predstavlja lučni pojas obradivog zemljišta u ionako sušnom predelu severne Afrike i Srednjeg istoka.

U Kini su počeli da gaje proso pre 9.500 godina u hladnijim, sezonski sušnijim sverozapadnim dolinama Žute reke.

Proso, a kasnije i soja, koja je pripitomljena pre oko 8.000 godina, rasli su u mekanom, plodnom lesu te oblasti.

Otprilike u isto vreme, duž reke Jangce, u toplijem i vlažnijem, tropskom delu južne Kine, ljudi su počeli da gaje pirinač.

Ogromni prinosi ove biljke dobijali su se s pirinčanih polja i pažljivo sagrađenih terasa na padinama brega, koja su zahvaljujući veštom vodnom inženjerstvu prekrivale nekoliko centimetara duboke bare, koje su se mogle isušiti pred samu žetvu.

Žitarice koje su se primile u Plodnom polumesecu prenete su u dolinu Inda pre 9.000-8.000 godina, a u delti Ganga ljudi su počeli da gaje pirinač, verovatno pošto su ga domesticirali nezavisno od Kine.

U Sahelu, delimično sušnom klimatskom pojasu između Sahare i savana na jugu, ljudi su pre oko 5.000 godina počeli da gaje sirak i afrički pirinač, pre nego što su zemljoradničke zajednice zbog sve veće suše u toj oblasti morale da se presele u vlažnija područja zapadne Afrike.

U Mezoamerici su pripitomili tikve pre oko 10.000 godina, a maize (kukuruz) su gajili u južnom Meksiku pre 9.000 godina; kasnije su ovde glavni usevi postali pasulj i paradajz.

Krompir su u velikim količinama gajili na Andima pre 7.000 godina. Stanovnici visoravni tropske Nove Gvineje kultivisali su skrobasti gomolj jama i taroa pre 7.000-4.000 godina.

Čovek je, dakle, 5.000 godina pre nove ere uspeo da pripitomi i učini jestivim širok spektar biljaka u različitim klimatskim podnebljima i prirodnim sredinama, od vodoplavnih ravnica Mesopotamije do visoravni na peruanskim Andima ili tropskih oblasti Afrike i Nove Gvineje.

Cerealije su svakako najvažnija biljna vrsta koju smo kultivisali. Žitarice poput pšenice, pirinča i kukuruza, uz njih i proso, ječam, sirak, ovas i raž, milenijumima su osnov ljudske civilizacije.

A tri najvažnije poljoprivredne kulture koje su se proširile na najveći deo planete su pšenica, poreklom iz Plodnog polumeseca, pirinač iz Kine i kukuruz iz Mezoamerike.

Danas samo ove tri vrste obezbeđuju polovinu čovekovog kalorijskog unosa.

Sve žitarice su vrsta trave. Zapanjujuća je istina da smo isti kao krave, ovce ili koze koje napasamo na pašnjacima – i čovečanstvo opstaje zato što jede travu.

Većina vrsta trave su žilave biljke koje mogu da kolonizuju zemljište s koga se usled sušne klime šuma povukla, ili ono na kome je požar uništio rastinje ili posle svakog drugog poremećaja ranijeg ekosistema.

Njihova strategija preživljavanja je brzi rast i guranje gotovo sve energije sunca u zrno umesto da grade čvrstu koru kao drvo – zbog čega ih je moguće kultivisati.

I to je glavni ekološki razlog što uglavnom svi doručkujemo parče tosta ili činiju žitarica – beli hleb, kornfleks, pirinčane galete i ovsenu kašu – sve su to proizvodi brzorastućih vrsta trave (žitarice su osnova I mnogih drugih obroka).

Ali da bismo iskoristili ove travnate biljke pred nama se i dalje isprečuje jedan biološki problem.

Mi nemamo kao krava četiri želuca u kojima možemo da razložimo žilavu travu i izvučemo iz nje hranljive sastojke. Stoga biramo vrste koje svoj grumen energije koncentrišu u zrnu – koje je, botanički gledano, plod – i da bismo rešili problem angažovali smo mozak, a ne samo stomak.

Mlinski kamen koji koristimo za mlevenje brašna (i mehanizmi, poput vodeničkog točka ili vetrenjače, koje smo kroz istoriju razvijali da bismo ga okretali) u tehnološkom smislu su produžeci naših kutnjaka.

A rerna u kojoj od brašna pečemo hleb, ili lonac u kome kuvamo pirinač i povrće, služe kao eksterni predprobavni sistemi.

Primenili smo transformativnu hemijsku energijuž toplote i vatre i razložili složene biljne elemente na hranljive sastojke koje možemo da iskoristimo.

Tačka bez povratka

Razvoj poljoprivrede doneo je mnoge pogodnosti društvima koja su je usvojila, uprkos stalnom naporu koji je trebalo ula gati u obradu zemlje i gajenje useva.

Narodi koji su osnivali naselja mnogo brže su se razvijali nego zajednice lovaca-sakupljača.

Oni nisu morali da prelaze ogromne razdaljine s decom u naručju i mnogo brže su odbijali bebe od sise (i hranili ih mlevenim žitaricama), što znači da su žene češće mogle da rađaju.

Osim toga, u ratarskim društvima je bolje imati više dece koja mogu da pomognu oko useva i stoke, da vode računa o mlađoj braći i sestrama i da pripremaju hranu kod kuće.

Poljoprivrednici efikasno stvaraju svoje naslednike.

Čak i uz korišćenje primitivne tehnike, plodno zemljište, ako se obrađuje, može da obezbedi deset puta više hrane nego ako se koristi samo za sakupljanje hrane ili lov.

Ali poljoprivreda je istovremeno i zamka.

Kad društvo jednom pređe na obrađivanje zemlje i broj članova zajednice se poveća, nemoguće je vratiti se na jednostavniji stil života: velika populacija u potpunosti zavisi od poljoprivrede jer jedino tako može da se proizvede dovoljno hrane za sve članove.

I to je tačka posle koje više nema povratka.

Ali postoje i druge posledice. Mnogobrojne sedelačke populacije koje opstaju zahvaljujući poljoprivredi uskoro razvijaju vrlo slojevitu društvenu strukturu, koja dovodi do smanjenja jednakosti između članova i sve većeg dispariteta u bogatstvu i slobodi, u poređenju sa zajednicama lovaca-sakupljača.

Kad su se zemljoradnici prvi put spustili iz pobrđa današnje Turske u mesopotamsku ravnicu u šestom milenijumu pre nove ere i doneli domestifikovane žitarice, Zemlja je ulazila u najtopliju i najvlažniju fazu Milankovićevih ciklusa.

Močvarno tlo mesopotamske nizije bilo je izuzetno plodno jer su bogato aluvijalno zemljište reke svlačile sa severnih visoravni i ostavljale na svom putu do Persijskog zaliva. (Mesopotamija se prostire duž tektonskog žleba, kao što smo videli u Prvom poglavlju.) Prinosna poljoprivreda dovela je do skoka u broju stanovnika, ali negde 3800. godine pre nove ere klima je ponovo postala hladnija a kiše mnogo nepouzdanije: plodno zemljište između reka počelo je se suši.

Kao odgovor na to zemljoradnici su počeli da udružuju svoje resurse i snagu i da osnivaju sve veća naselja odakle su mogli da kontrolišu sveobuhvatniji sistem za navodnjavanje.

Za izgradnju i održavanje ovih kanala, koji su istovremeno služili i za poljoprivredu i za saobraćaj, bilo je potrebno organizovati i održavati centralizovanu administraciju i sve složeniji sistem društvene organizacije.

I upravo se u Mesopotamiji zahvaljujući poljoprivredi rodila prva urbana kultura na svetu.

Do 3000. godine pre nove ere osnovano je više od deset velikih gradova, i njihova imena i dalje čuvamo u svom kulturnom sećanju: Eridu, Uruk, Ur, Nipur, Kiš, Niniva i kasnije Vavilon.

Međurečje je postala zemlja gradova, njegovim stanovnicima poznatija kao Sumer. Do 2000. godine pre nove ere, 90 procenata Sumera je živelo u gradovima.

Pojava civilizacije u starom Egiptu takođe se vezuje za klimatske promene.

Za vreme prethodnog međuglacijala severna Afrika bila je znatno vlažnija, imala je mnogo velikih jezera i razgranat rečni sistem, zahvaljujući čemu je Sahara bila prekrivena zelenom travom i šumom. Plemena su lutala po savanama i šumama, lovila životinje i ribu po jezerima i rekama.

Danas su jedini trag ovog bujnog divljeg života u tom regionu crteži koje su lovci ostavili na stenama na kojima se vide krokodili, slonovi, gazele i nojevi.

Ovaj klimatski optimum nije dugo trajao.

Kad je Mesopotamija počela da se isušuje, monsunske kiše su prestale da padaju u severnoj Africi.

Preostali džepovi vodenih površina u Sahari su ubrzo nestali i oblast je već do kraja četvrtog milenijuma postala sušna.

Na oči tadašnjih žitelja prirodna sredina je postajala sve negostoljubivija jer je ulazila u današnje izrazito sušno stanje. Isprva su nekako preživljavali po preostalim oazama, ali kako se širio pojas suve zemlje na kraju su morali da napuste mrtvu oblast i presele se u dolinu Nila.

U Egipat su preneli useve i životinje koji su domestifikovani na Bliskom istoku, i zemljoradnička sela prvo su počela da niču u delti, a potom i u Gornjem Nilu, oko 4000. pre nove ere.

Oko 3150. godine pre nove ere, taman u vreme kad je Sahara konačno postala pustinja, oblast se ujedinila pod vlašću jedne dinastije faraona.

Porast gustine stanovništva, društveno raslojavanje i uvođenje jedinstvene državne uprave, koji su obeležili početak egipatske civilizacije, zapravo su bili posledica priliva klimatskih izbeglica, koji su napustili novonastalu pustinju Saharu i nagomilali se u uzanoj dolini Nila.

Drevni Egipat je možda najbolji primer toga kako kombinacija slabih i dobrih strana jednog geografskog podneblja i njegove klime utiče na razvoj civilizacije.

Dolina Nila je oaza koja se trakasto proteže kroz pustinju, i redovna letnja izlivanja reke plodila su ravnice duž obe obale bogatim mineralnim nanosima koje je voda dovlačila na svom putu s etiopskih visoravni.

Moćni Nil je takođe predstavljao pogodan saobraćajni put.

Preovlađujući severoistočni pasati koji stalno duvaju na ovoj geografskoj širini u severnoj Africi – o čemu ćemo više govoriti u Osmom poglavlju – usmeravali su brodove na jug ka Gornjem Egiptu; ali blage nilske struje omogućavale su im lagani povratak niz reku.

Ovaj prirodni dvosmerni tranzitni sistem nije služio samo za stalan transport žitarica, drveta, kamena i vojne snage već je i olakšavao komunikaciju s kraja na kraj Egipta i pomogao da se konsoliduje objedinjena država.

Egipat je dobro zaštićen prirodnim granicama u vidu negostoljubive pustinje s obe strane Nila, pa je najveći deo svoje prošlosti odolevao spoljašnjim napadima.

Ali prirodno ograničenje je istovremeno onemogućilo Egiptu da proširi svoju teritoriju u još veće carstvo; izuzev ekspanzije krajem drugog milenijuma pre nove ere duž obale Levanta, Egipat je sve vreme bio regionalna sila u dolini Nila.

I dok je dolina reke bila izuzetno plodna žitnica – toliko da je prehranjivala i gradove-države drevne Grčke, a kasnije i Rimsko carstvo – tu nije raslo drveće.

Stoga su kedrovinu uvozili iz Levanta, ali bilo im je previše skupo da grade pomorsku silu kako bi svoju moć proširili na Sredozemlje ili dalje od Crvenog mora.

I upravo je ova kombinacija dobrih strana jednog podneblja, postojanje uslova za jednostavan unutrašnji saobraćaj, ekološki održiva zemljoradnja pored Nila i jasne prirodne granice u vidu pustinje koja ih je opkoljavala dovela do nastanka i dugog života egipatske civilizacije.

Štaviše, upravo je reka donela prosperitet tom regionu. Kao što piše grčki istoričar Herodot u petom veku pre nove ere, Egipat je dar Nila.

Dakle, samo nekoliko vekova od osnivanja prvih sumerskih urbanih centara, gradovi i organizovani društveni sistemi pojavili su se i u dolinama Nila, Inda i Žute reke.

Plodne oranice rađale su dovoljno žita da se prehrane sve gušća naselja, a vladari su koordinisali rad sve brojnije radne snage, koja je gradila impresivne civilne inženjerske projekte kao što su veliki irigacioni sistemi, putevi i kanali, zahvaljujući čemu je rastao obim proizvodnje hrane i njene distribucije.

Porast procenta gradskog stanovništva koje više nije moralo da učestvuje u proizvodnji hrane omogućio im je da se specijalizuju za druge poslove: obradu drveta, metala, pa čak i izučavanje prirodnog sveta. Višak uskladištenih žitarica omogućio je stvaranje velike vojske, čiji su generali ubrzo stvorili prva carstva sveta.