Nevenčane majke, gej-partneri i korisnici erotskih usluga

Nedavni događaji u tri zemlje naglasili su značaj pitanja koliko ličnosti na istaknutim javnim funkcijama imaju prava na svoj privatni život i ličnu intimu.
Na predsedničkim izborima u Francuskoj oba kandidata pokušala su da svoj domaći život odvoje od kampanja koje su vodili. Segolen Roajal nije udata za Fransoa Olanda, oca četvoro njene dece. Kada su je pitali da li su oni par, Roajalova je odgovorila: „Naši životi pripadaju nama.“ Slično je odgovorio predstavnik za štampu izabranog predsednika Nikolasa Sarkozija, reagujući na glasine da je Sarkozijeva supruga napustila muža: „To je privatna stvar.“
Francuzi imaju dugu tradiciju poštovanja privatnosti ličnih života svojih političara i francusko javno mnjenje je više širokogrudo nego javnost u Sjedinjenim Državama, gde nevenčana majka četvoro dece ne bi imala nikakvu šansu da je neka velika partija nominuje za predsedništvo. Pre izvesnog vremena, čak, visoki savetnik za pomoć inostranstvu u Stejt dipartmentu Rendal Tobijas dao je ostavku nakon što je priznao da je koristio pratnju i usluge koji su opisani kao pružanje „vrhunskih erotskih fantazija“ – mada je Tobijas rekao da se radilo samo o masaži.
U Britaniji je lord Džon Braun, čovek koji je transformisao Britiš petroleum iz drugorazredne evropske naftne kompanije u globalnog giganta, dao ostavku nakon što je priznao da je lagao na sudu o okolnostima pod kojima je sreo svog gej partnera (očigledno, upoznao ga je preko agencije za mušku pratnju). Dajući ostavku, rekao je da je oduvek smatrao da je njegova seksualnost potpuno lična stvar i da je razočaran što ju je list – Mejl on Sandej – učinio javnom.
Kandidati za javne funkcije, kao i oni koji se nalaze na visokim administrativnim ili korporativnim položajima, treba da budu ocenjivani po programima koje zastupaju i učinku, a ne prema privatnim delima koja su irelevantna za to koliko dobro oni obavljaju, ili će obavljati, svoje javne dužnosti. Naravno, ponekad se te dve stvari preklapaju. Mejl on Sandej i njegov sestrinski list Dejli mejl pravdali su objavljivanje svojih otkrića o bivšem Braunovom partneru time što ti podaci uključuju optužbe da je Braun svom partneru dopustio da koristi resurse korporacije u korist sopstvenog privatnog biznisa. Kompanija je porekla da u ovim optužbama ima bilo kakve istine.
Kao administrator američke Agencije za međunarodni razvoj (AID), Tobijas je primenjivao politiku Bušove administracije koja zahteva da organizacije koje se bore protiv HIV/AIDS osude prostituciju ako žele da apliciraju za američku pomoć. Ovakva politika bila je kritikovana jer otežava pomoć seksualnim radnicima koji su izloženi visokom riziku od zaraze i širenja HIV/AIDS. Tvrdi se da javnost ima interesa da zna da li oni koji primenjuju te programe sami plaćaju za seksualne usluge.
Kada ne postoji nagoveštaj da je stvar ličnog morala mogla da utiče na ponašanje i učinak nekog poslovnog rukovodioca ili zvaničnika vlade, mi treba da poštujemo privatnost te osobe. Ali šta kada su u pitanju kandidati za političko vođstvo?
Pošto političari od nas traže da im poverimo ogromna ovlašćenja i moći, može se tvrditi da mi treba da znamo što je moguće više o njihovom moralu. Na primer, s razlogom bismo mogli pitati da li oni pošteno plaćaju svoj deo poreza ili istraživati njihove humanitarne donacije. Takve stvari nam kazuju nešto o njihovoj brizi za javno dobro. Slično tome, otkriće pre tri godine da je tadašnji australijski lider opozicije, koji je imao ambicije da postane premijer, Mark Latam, napao jednog taksi vozača i slomio mu ruku u sporu oko cene vožnje, bilo je relevantno za one koji veruju da lider nacije treba da kontroliše svoj gnev.
Ali da li legitimno interesovanje da saznamo više o nekom političaru obuhvata i detalje o ličnim odnosima? Teško je povući neku principijelnu liniju oko bilo koje oblasti i odlučiti da li saznanje o tome pruža relevantne informacije o moralnom karakteru tog političara. Problem je da mediji imaju interes da objave informacije koje povećavaju njihovu publiku, a lične informacije, pogotovo seksualne prirode, često upravo to postižu.
Čak i tako, to da li ljudi žele da se venčaju ili ne, da li su heteroseksualci ili homoseksualci, čak i da li plaćaju da ispune svoje erotske fantazije ili imaju fantazije koje ne mogu ispuniti ni po kojoj ceni, kaže nam veoma malo o tome da li su oni dobri ljudi kojima se može poveriti visok položaj – osim, naravno, ukoliko ne govore jednu stvar, a rade drugu. Ako uspemo da stvorimo širu toleranciju ljudske raznolikosti, političari, poslovni lideri i administratori manje će se plašiti od „izloženosti“, jer će shvatiti da nisu uradili ništa što se mora skrivati.
Prostitucija je u većem delu SAD ilegalna, uključujući Vašington DC, i to bi mogao biti jedan od razloga zašto je Tobijas morao da da ostavku. Ali kada je guverner Nju Džersija Džon Korzajn nedavno bio umešan u ozbiljan incident na putu, saznalo se da je on prekršio zakon sopstvene države jer nije vezao sigurnosni pojas. Po svakom razumnom merenju, Korzajnovo kršenje zakona bilo je ozbiljnije od onoga što je uradio Tobijas. Zakoni koji zahtevaju stavljanje sigurnosnih pojaseva spasavaju mnoge živote. Zakoni koji zabranjuju prostituciju ne donose očigledno dobro, a ponekad mogu i doneti štetu. Ipak, niko nije sugerirao da Korzajn treba da podnese ostavku zbog svog glupog i nezakonitog postupka. U SAD, eto, kršenje seksualnih normi sobom još nosi moralni prezir koji nije u vezi s bilo kakvom stvarnom štetom koju može doneti.